Ne dati se huku vremena

1.
Ime i prezime - Sve izgore. I nije to više nikakav izgovor ni metafora, već je baš tako. I nije samo šteta koja je neprocenjiva, već je i ova stihija, sama sobom, teretna i zloslutna. I nisu samo pogorele šume, pogorele su i livade i povrtnjaci, i vode usahle i presušile, a neke i zauvek. I zemlja gori. Šta je samo zverčica i zveri, šta zečeva i ježeva, veverica, ptica, pogorelo. Ali i ljudi. Ne znam kako je kod nas, to se ovde valjda i ne računa, ali su javili da je samo Francuza od ovih užarenih nebesa pomrlo na hiljade. O tome nas obaveštavaju i govorom i slikom i televizija i novine, i priča se o tome, a jedan od najrevnosnijih na ovom poslu informisanja već se i zove Jovo Palikuća.

2.

(Foto: Ljuba Rankovic)

Tešnjarske večeri - Svaka čast onima koji su zapeli i doprineli tome da ovogodišnje Tešnjarske večeri budu što bolje. Samo, nevolja sa Tešnjarskim večerima je u tome što su Tešnjarske večeri pogrešne. A greh i pogrešnost Tešnjarskih večeri je što skoro sve što se na njima događa i način na koji se događa već viđeno. I to ko zna koliko puta. Tako Tešnjarske večeri ponajviše ugađaju lenjosti našoj. A lenjost je druga priroda čovekova. Zato čovek voli da čuje samo ono što je mnogo puta slušao i vidi samo ono što je mnogo puta video. To mu taman lepo draška čula i uljuljkuje ga u samozadovoljstvu i samoljublju, a ni na šta ga ne obavezuje. Blaženo stanje obamrlosti! A onda kao da je i to malo pa organizatori izvedu svaki čas ponekoga na Televiziju, da kaže kako je to lepo i najlepše. A neko reče i to kako su Tešnjarske večeri nešto što je najbolje i najlepše na svetu. Izvedu i ove goste naše da kažu, pa tako i oni, iz neznanja i pristojnosti, ili samo zato što ih to nije briga, ponavljaju to već rečeno, ono što Valjevci vole da čuju. Neki među nama, a i ovi drugi koji bi hteli da budu još pametniji, idu dotle da kažu kako u Valjevu u toku godine nema ništa. A onda dođu Tešnjarske večeri koje su sve. A to nije tačno ni izbliza i šteta je tako govoriti. Bilo bi bolje da se ovom energijom, koja na organizovanju Tešnjarskih večeri nikako nije mala i koja je dostojna poštovanja, i na tome što su Valjevci Tešnjarske večeri, ipak, zavoleli, da se trezveno i bez samohvalisanja o vrednim i pametnim Valjevcima razvlači - šta je to u Tešnjarskim večerima što može da nas okrepi i podstiče, a šta su palanačke uspavanke. Pa makar i uz frenetičnu buku. Ovako, Tešnjarske večeri su na pogrešnom putu. Ako dogodine budu i bolje od ovogodišnjih, utoliko gore, ako su na pogrešnom putu!

3.
Knjižara pod šatrom - Ma koliko to bilo neverovatno, a i žalosno, ova Knjižara pod šatrom koja je ovde izložena na desetak dana Tešnjarskih večeri jedna je od boljih numera. Beogradski „Plato” se potrudio da, kada se upustio u to da ovako hoda i nosa knjige po državi, to i ne bude koješta. Tako i Valjevci imaju priliku da za ovo vreme ponešto i pazare, iako treba reći da se ovolika investicija ni „Platou” nikako ne isplati. Troškovi su mu veći nego da je platio kiriju za čitavu godinu! A ako je i bilo neke pomoći sa strane to je još gore. Ovo hodanje sa knjigama je za sve nas utoliko opasnije ako smo skloni i da pomislimo da je ova Knjižara pod šatrom zamena za pravu knjižaru. Knjižara pod šatrom, još u Valjevu, je poniženje i za knjižaru i za Valjevo. A ovi najbolji među kupcima knjiga ostaće još potreseni i uskraćeni kada ono parče placa na Desankinom vencu ostane prazno i pusto. Kao kada nekoga gladnoga sprovedete pored roštilja, pa mu još ćušnete dva tri ćevapa i nema više do idućih Tešnjarskih večeri! A kada bismo hteli i kada bi i taj „Plato” hteo, mogli bismo bez po muke da imamo Knjižaru u Valjevu!

4.
Miloš Jevtić - Od pisaca koji su na neki način Valjevci u ovoj Knjižari pod šatrom samo su dvojica: Nikolaj Velimirović i Miloš Jevtić. Nikolaj je još uvek u modi i izdavači neki su se, po svoj prilici, i ovajdili. Ali to što ima Nikolajevih knjiga, još ako su to i najbolje njegove knjige, to je samo dobro. A Miloš Jevtić je sa jednom debelom knjigom. To su njegovi razgovori sa Dejanom Medakovićem. To je 140 (i slovima - sto četrdeseta) knjiga Jevtića pa nije čudo što su neki odavno govorili da ovome čoveku treba zabraniti da to više radi. A to su rekli oni iz nemoći i zavisti, kao što neki naši pisci ne mogu da smisle Dobricu Ćosića samo zato što su njegove knjige debele, a njihove tanke - samo što se ne prekinu. Oni i neće da znaju šta to Ćosić piše, oni neće to ni da čitaju, iz principa! Ostalih Valjevaca (ima i jedan Brana Petronijević) - Nenadovića, Desanke, Glišića, Slavena Radovanovića, Beli Markovića - nema. Nema ni Lome ni jednoga! Nema ni najveće i najbolje monografije o Ljubi Popoviću, Valjevcu, objavljene u Valjevu ovih dana. Ni valjevskih leksikona i kalendara. Arhiv valjevski je učestvovao u publikovanju zbornika koji sadrži dvanaest studija od najvećeg značaja za istoriju i kulturu Srba, a i Moderne Galerije koja je objavila četrdesetak svezaka iz likovnih umetnosti - nema! Pa ko to beše Marko Višić, doktor drevnih nauka i umetnosti? Nema ništa ni o Miloradu Miškoviću, a nema ni zato što o Miloradu Miškoviću na srpskom jeziku nema (valjane) knjige. Pa bi mogla da priskoči Agencija „Valjevac” i da napravi knjigu o ovome slavnom Valjevcu koji je već više od pola veka svetski prvak u baletu, koreografiji i uopšte u umetničkom svetu Evrope i Amerike. A to bi sve bilo (i još) u onoj Valjevskoj knjižari koje nema. Pa i oni pisci, naši Valjevci, čijih knjiga nema u prodaji, da se to bar gleda, da znamo s kim smo i kakvi smo. A to su i ovde pomenuti i još mnogi nepomenuti, sve pametni i vredni Valjevci koji, uglavnom, i ne stižu da sami sebe hvale.

5.
Ako i ne treba ni sa kim da se poredimo da bismo eventualno zaključili kako smo mi najbolji (najbolje je ako su svi najbolji), bilo bi dobro da pogledamo šta to drugi rade. Ako ne računamo one koji se takmiče u brzom ispijanju piva i još bržem gutanju kobasice, mnogi od ovih gradova srbijanskih i sami imaju neke svoje Tešnjarske večeri ili nešto slično. Bilo bi dobro i to da ove naše Tešnjarske večeri ne budu nešto posebno od svekolikog kulturnog života, da u ponečemu budu i vrhunac i kruna tog kulturnog života u Valjevu i sa nekim trajnim tragom, nečim što ipak ostaje. To znači da bi i one same trebalo da imaju neko svoje težište, da im se zna gde im je glava, a šta su im repovi. I da se smelo i nepristrasno pogledaju u ogledalu. Da budu kritičari ne samo prema sebi, već i prema drugima, da ni rđavi primeri drugih ne bi smeli da nas impresioniraju. Kao da je Belef bolji. Belef je gori. Da su kritičari eventualni i oponenti samo sagovornici i učesnici, a ne stranački protivnici. Da umemo da ćutimo i budemo samo ljubazni kada nas drugi hvale. Da se ima u vidu da ovoliki darovi božanski i postignuća istorijska i kulturna, koji su se ovde stekli i obavezuju. Da samo ono što je najbolje i najsmislenije i što se proteže i u bolju budućnost ima smisla. A nema smisla da se omamljujemo, da se zapuštamo i zavaravamo. Pa da se, ipak, ne damo huku vremena i njegovim mađijama. A pisac ovih redova, koji se javlja iako ga niko ne zove, o Knjižari u Valjevu, Tešnjarskim večerima i na slične teme, bar pri čistoj svesti, više neće. Jezik pregrizo!