Kamena arka nad Mravinjcima

Blagota Pešić, arhitekta

Ljiljana Ljiljak (foto: Lj.R.)

Potpuno u tradiciji narodnog graditeljstva, Blagota Pešić, plemeniti lokalni graditeljski materijal kamen i drvo složio je u prelepo planinsko krovište koje čedno i bogougodno podržava manastirski red i mir, sakralnu harmoniju i gordu askezu”. Ovako je, u reči, preneo utisak o Pešićevom graditeljskom dragulju, monaškoj kući manastira Uvac, arh. Mihajlo Mitrović.

Iščitavamo slično i prepoznatljivo sve to i na povećem čudesnom zdanju kuće za odmor Slobodana Pejovića na uzvišenju, brdu iznad Mravinjaca. Vlasnik je prvo našao čudesno mesto na kome treba da podigne kuću u kojoj će biti sve za „lepotu duha i lepotu tela, a Blagotu mi je samo proviđenje poslalo”.

Tri godine, zajedno sa autorom, klesari i tesari slažu i podižu kuću u planini. U nju se ulazi sa prostranih terasa, kroz kolonade koje spajaju plavetne planinske daljine sa intimom prostora u kojem se sve kupa u svetlu, naslućuje i prepoznaje. Sva lepota materijala je tu, u dodiru očima: kamen sa obližnjeg kamenoloma, iz Podbukova, sremska hrastovina, borovina sa Zlatibora, ljiški peščari, sve sa eloksiranim limom i staklom - u harmoniji. Unutra nema hodnika, sva vrata su klizna, unutrašnjih skoro da i nema, izuzev u četiri skoro monaške sobe na spratu za spavanje. Kuhinja je kao ognjište nekada u sredini prostora. „Samo smo kao etno citat postavili mala vrata za podrum i peku sa roštiljen napolju”, objašnjava Pešić.

Draga mu je poseta kolega iz Valjeva u koje često silazi. Zatičemo ga na završnim poslovima uređenja prostora oko kuće, malog gumna - vidikovca. Za slikarski citat – altamirska lovačka tema - na jednom od retkih belih zidova, kaže da je to njegova ideja, a rad Milutina Dragojlovića, slikara. U prostranim celinama pod visokim plafonom sa gredama pokazuje nam i rešenja za klupe, fotelje, stolove: sve od drveta i kože.

Počinje razgovor o arhitekturi, baštini, sakralnom graditeljstvu, o tome šta bi mogla danas da bude kuća u prirodi...

- Dilema je bila, šta (g)raditi na vrhu brda. Kakav god krov da uradite, on zatvori vidik, zarobi ogromnu zapreminu, a nema prozora. Onda se prave neke badže, onda se krov iskomplikuje, nikakvog svetla nema. Rekoh, na vrhu brda treba da bude tvrđava. Tvrđava koja dominira prostorom.

- Nedoumice se prosto nameću već iz daljine, kad se prilazi, kakva je to grđevina: asocijacije na presečene piramide, mesopotamsko nasleđe, hram, kritsko graditeljstvo, celokupno pamćenje, arheologija arhitekture sa kojom je u saglasju ovo vreme: koš u kući, bazen na platou, igrališta okolo…

- Za mene je važno uključiti u arhitekturi što više arhetipskih elemenata. Kuća je na vrhu brda i ima onaj putić kojim se dolazi. Kao na dečijim crtežima: kućica i put koji krivida do nje. To su ti arhetipski elementi u podsvesti koje samo treba upotrebiti. Svi mi imamo nešto u svom iskustvu. Svi smo mi negde odrasli, nešto videli, zapamtili, nešto zavoleli. E, sad, najteži zadatak umetnika bilo kog, bio to pisac, muzičar, slikar, svejedno je, da izdvoji opšte od onog posebnog. Ono opšte, što je kao arhetip prepoznatljivo svima, makar oni bili iz Argentine ili iz Japana, odvojiti od onoga što je prepoznatljivo samo u svom selu ili samo u svojoj kući i nigde više. Vrednost ima onaj sloj toga koji je svima prepoznatljiv.

Ima nekoliko arhitekata od kojih učim. Pre svega Korbizje, Rajt, Van de Roje, to su trojica ubedljivo najvećih u 20. veku. Onda su tu i sjajni Finci, Alto, pa onda Japanci, Kenco Tange i Tadao Ando, Litvanac, pa Kan, Marsel Brojer…To su mi uzori. Mnogo sam po terenu učio narodnu arhitekturu. Poznajem je, snimao sam na stotine seoskih kuća, pomoćnih zgrada, tako da znam to drvo, detalje, kako su ga radili. Pomalo sve to koristim. Neki mi zameraju što je, na primer, ovo okrugla greda, neobrađena a meni se učinilo da treba da bude takva. Ovde nema laži, nema prevare: kamen je kamen, drvo je drvo, beton – beton, keramika – keramika, malter, staklo, aluminij, sve je to što jeste. Ništa nije sakriveno ili isfolirano. Nema oblaganja.

- Takav pristup podrazumeva potpunu slobodu, bez uslovljavanja investitora?

- Apsolutno sam nezavisan. Naručilac me podržava maksimalno. Tu se ogleda ta dobra saradnja koja je, mogu ipak reći, danas jako retka. Imao sam sreću.

- Kako ste se našli?

- Slobodan je video negde monaški konak u Uvcu, raspitao se i našao me. Samo projektovanje je trajalo blizu dve godine. On je dovoljno intiligentan čovek da shvati šta je moj, a šta njegov zadatak. Imao je jasnu predstavu šta hoće od funkcija i od objekta kao takvog ali bez pretenzija da to izgleda tako i tako. Voli da to budu prirodni materijali, i drvo i kamen ... I to je bio njegov zahtev. On je postavljao mnoga pitanja na koja sam mu nalazio adekvatne odgovore, razloge zašto, šta, kako. Prihvatao je.

- Da li ste nešto želeli a niste uspeli?

- Žao mi je što nisam prošao još jednu ruku projektovanja, „provukao” još godinu dana. Mislim da bi došlo do ponekih poboljšanja. U našim uslovima se obično projektuje tri do šest meseci, a radovi izvode tri do šest godina. Na Zapadu je to obrnuto. Čak i sasvim mali objekti se projektuju po nekoliko godina da bi se izveli za par meseci.

- Kad smo unutra, čudesan je osećaj da ima više okoline oko nas nego kad smo pred kućom. I svetlosti i zelenila, neba. Kao da su se susrele sve strane sveta unutar kuće.

- Objekat je i orijentisan približno tačno sever-istok, zapad-jug. To je i pravilo za manastir. S tim što je ova strana spavaća, koju manastir ima okrenutu unutra, ovde okrenuta napolje, prema istoku, odakle vas budi sunce, tu doručkujete. A na zapadu je bazen, ceo dan je osunčan.

- Postaviti objekat u prirodi, za razliku od grada, podrazumeva ozbiljnije promišljanje okoline i izbora materijala?

- Meni je najvažnije da se što manje naruši priroda i da objekat ostane što više upisan u prirodu, da postane deo te prirode. Oduvek su postojala ta dva pravca u ahitekturi, jedan koji negira prirodu i drugi koji upisuje u prirodu. Japanci imaju čak nazive za ta dva pristupa projektovanju.

- Tu je i ona dilema šta na vrhu brda, kako završiti.

- Otprilike. Probao sam sa kosim krovovima ali jednostavno, čini mi se, to ovde ne stoji. Mnogi su pokušali da naše brvnare sa kosim krovovima pretvore u savremene. Međutim, one imaju neku svoju standardnu veličinu (šest sa devet, sedam sa osam-devet metara) i krov nad tolikom osnovom; taj strmi krov ima svoju lepotu i logiku. Međutim, ako vi kvadraturu tog objekta povećate tri, četiri, pa i pet puta, onda to postane karikatura. Kao kad nešto umanjite preko svake mere. Dobijete ogroman zarobljeni prostor sa kojim ne znate šta ćete. I mnogi su odlutali u tom pravcu...

- U Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pored bavljenja narodnim graditeljstvom, Vi ste specijalista za crkvenu arhitekturu 16. i 17. veka. Kako vidite ovo vreme masovne izgradnje crkvi? Da li će iza ovog vremena ostati nešto trajne vrednosti?

- Za sad jako malo. Učestvovao sam na dva konkursa za crkve, dobio neke nagrade, ali još uvek se crkva drži nekih obrazaca projektovanja. Kad pogledate crkve što su poslednjih desetak godina podignute, otprilike kao da su projektovane 1880. ili 1920. godine. Znači, niti je klasicizam niti je moderno, niti je staro... Ne zna se šta je. Kompilacija novih materijala sa starim obrascima. Nisam zadovoljan kako gledaju na te stvari.

- Na Ubu su umesto stare crkve panonskog tipa podigli novu po projektu Peđe Ristića? Ide se i u neku vrstu prekrajanja?

- To je nepoznavanje naše crkvene arhitekture. U našem crkvenom nasleđu ima mnogo tipova i patrijarh Pavle je, u obrazloženju prvog konkursa za crkvu u kom sam učestvovao, objasnio da nema uzora. Sve može, sve je dozvoljeno. Postoji kod arhitekata i kod običnog sveta jedno svođenje i namerno osiromašenje svog sopstvenog nasleđa na jedan ili dva stila i odbacivanje svega ostalog. Zašto je to tako ne znam,

ali to je jedno strašno osiromašenje onoga što objektivno imamo. Toga smo svedoci u prethodnih desetak godina. Imate Peđu Ristića i Rada Prokića koji su podigli više crkava nego Stefan Nemanja. To ostaje. Crkva neće da prizna da se ona kroz vreme menjala, menja i mora menjati. I svi ti naši stari spomenici su svedoci tih promena koje se jasno vide, ko hoće da gleda. I umesto da te promene ubrzaju u nekom pravom pravcu oni rade nešto što mi se čini da ne ide njima u korist. Mi nismo više u srednjem veku, u 21. veku smo.

- Za kraj ponovo o ovom čudesnom delu na Mravinjcima. U kolonadama, na podzidama, unutar u zidovima, iznenade detalji od davno obrađenog kamena. Sa neke kuće iz okoline, deo vodeničkog točka... Otkrivate tako svoje trajno prisustvo, ovde u širem okruženju?

- Zamisao je da to bude kao brod. Zato i ima i one alke tamo, videli ste. Ima u narodu, ne samo ovde - znam pošto sam mnogo terena obišao - mnogo tih priča. Mnogo puta su me vodili da mi pokažu gde su vezivani brodovi. Ali mi nikada nisu pokazali jer nikako ne mogu da nađu gde su ti kamenovi na vrhu brda u kojima su alke. Hteo sam tu mitsku priču da uključim u sve ovo. Tako je došlo i do priče da je ova kuća „kameni brod”. I jarbol drveni ćemo da stavimo. Treba ovih dana da ga doteramo iz šume. Pravi, dugački jarbol!