Dolaze bolja vremena

U najvećem valjevskom kolektivu HK „Krušik”, posle nekoliko godina duboke krize, jedva započetog procesa privatizacije, sve manje posla a sve većih viškova zaposlnih, sudeći po rečima novog direktora Radivoja Milutinovića, dolaze bolja vremena. Kupci se polako vraćaju, proces restruktuiranja i privatizacije pomeren je sa mrtve tačke, urađen je socijalni program, a i država je spremna da pomogne.

Ne tako davno, „Krušik” je zapošljavao 11,5 hiljada radnika, a danas se taj broj sveo na 3.500 uposlenih – od toga 2.100 ljudi zaposleno je u Namenskoj proizvodnji. Prema procenama „Krušikovog” rukovodstva, oko 1.000 radnika je tehnološki višak i biće zbrinuto socijalnim programom za koji će novac obezbediti Ministarstvo za privredu i privatizaciju Vlade Srbije. Prosečna zarada u „Krušiku” danas iznosi oko 7.000 dinara, što je ispod zvaničnog republičkog proseka.

Pre nešto više od tri meseca novi generalni direktor postao je diplomirani mašinski inženjer Radivoje Milutinović Beka, koji zajedno sa saradnicima i radnicima pokušava da oporavi nekadašnji gigant valjevske i jugoslovenske privrede.

Radivoje Milutinović (Foto: Ljuba Rankovic)

- Nemoguće je i nerealno je očekivati da se nešto značajnije promeni u ovako kratkom roku, ali i zbog mnogih ograničavajućih faktora – kaže Milutinović. Ako je budžetom predviđen tek određeni iznos para za realizaciju ugovora sa proizvođačima „NVO sredstava”, onda je to limit koji nas itekako ograničava u poslovnom smislu. Mi stoga pokušavamo da postojeće resurse što bolje iskoristimo, da pored tih para koje je država namenila našem najvećem kupcu Vojsci Srbije i Crne Gore (VSCG) nađemo i neke izvozne poslove, koji su nažalost, zbog afere izvoza oružja u Irak, takođe ograničeni. U pomenuta tri meseca nije moglo doći do značajnije promene osim našeg uticaja i pritiska na institucije kako bi struktura ugovorenih poslova bila što povoljnija za nas.
- Tako je u ovoj godini za „Krušik-Namensku” opredeljeno 192,000.000 dinara, što je nedovoljno i za mnogo manji kolektiv. Ako ne uspemo da nađemo nove izvozne poslove, ili poslove iz civilnog programa, bez bar još toliko sredstava 2003. godinu nećemo završiti likvidno! Mi smo od pomenuta 192 miliona dinara već ugovorili 70 odsto, ostaje još 30 odsto, pa insistiramo da se za taj novac ugovori ona vrsta proizvodnje koja je za nas realna i koju je moguće isporučiti do kraja godine. Tačnije, da to budu artikli iz našeg osnovnog, minobacačkog programa. Tako ćemo doći do svežeg novca, koji će nam, uprkos svemu, bar pomoći da preživimo do kraja godine.

Šta je sa ostalih 11 preduzeća u „Krušiku”, van Namenske proizvodnje?

- Paralelno sa aktivnostima na oživljavanju Namenske radi se i na pokretnju proizvodnje u drugim preduzećima. To, nažalost, nije nimalo lako. I oni su takođe u prilično nezavidnoj situaciji, imaju svoje muke i probleme i sa obezbeđivanjem posla i sa ukupnim privrednim ambijentom u zemlji. Od prvog dana bavim se i njihovim problemima, „Krušik” posmatramo kao jedinstven sistem, ali je jasno da on ovako koncipiran ne može o(p)stati. Ima mnogo razloga da proces prestruktuiranja ubrzamo i što pre završimo jer je tu izlaz i za Namensku i za „civilna” preduzeća – da ih što pre osamostalimo, definišemo, imovinski-pravno zaokružimo, kako bi krenula svojim putem. Naravno, neće sam proces privatizacije rešiti sve njihove probleme, ali će kroz taj proces definisati svoj proizvodni program i rešiti probleme viška zaposlenih.

S obzirom na to da u protekle tri godine nije ništa urađeno na privatizaciji „Krušika”, nameće se pitanje da li će i novom rukovodstvu biti potrebno isto vreme da bi se čitava stvar pomerila sa mrtve tačke, ili su ti procesi prioritet koji se ne može odlagati?

- Mi smo veliki deo posla već obavili, možda se opipljivi rezultati još uvek ne vide, ali tek treba identifikovati imovinu, uraditi deobne bilanse, razgraničiti infrastrukturu... Štošta treba definisati između „Krušikovih” preduzeća, a na tome svakodnevno radi stotinak ljudi. Treba da se zna da je jedan veliki deo posla urađen, a to je izrada socijalnog programa za višak zaposlenih. Evidentno je da u „Krušiku” postoji višak radnika, preciznije rečeno loša je struktura zaposlenih. Šta zapravo hoću da kažem? Brojčani odnos radnika u proizvodnji i svih ostalih zaposlenih je 1:2, što je više neodrživo. Preciznije, svaki drugi odnos od 1:1 je iluzoran za svaki kolektiv, a ponajpre za „Krušik”!

U sve ove poslove, a ponajviše u izradu socijalnog programa, uključeni su i predstavnici sindikata. Analize prilikom izrade socijalnog programa su upravo to i pokazale – ako i dođe do eventualnog otpuštanja viška zaposlnih, minimalni broj će biti radnika u proizvodnji.

Da li vam, i koliko, država pomaže u započetim procesima?

- Apsolutno! Sve ove aktivnosti radimo zajedno sa Agencijom za privatizaciju i Ministarstvom za privredu i privatizaciju Vlade Srbije. Mi smo Vlahovićevom ministarstvu već predali radnu verziju socijalnog programa ne čekajući da nam se unapred odrede sredstva koja su iz tzv. tranzicionog fonda jer je pitanje da li ih ima i koliko će ih biti u 2004. godini. U strahu da eventualno ne dođemo u situaciju „Stefila” ili „Srbijanke” požurili smo upravo sa izradom socijalnog programa. Pojavili smo se u Ministarstvu za privredu i privatizaciju sa cifrom od oko 200,000.000 dinara, što bi trebalo da maksimalno zadovolji neke naše potrebe eventualnih viškova zaposlenih. Očekujemo da, koliko početkom septembra, taj naš socijalni program, koji će najpre verifikovati nadležna služba Ministarstva za privredu i privatizaciju, potom bude i na dnevnom redu Vlade Srbije, koja će i doneti odluku o sporovođenju socijalnog programa u „Krušiku”. Koliko ćemo para dobiti, kojom dinamikom, kako ćemo ih deliti, tek ćemo videti.

Ima li kupaca zainteresovanih za pojedina „Krušikova” preduzeća?

- Onog trenutka kada se okončaju procesi prestruktuiranja i privatizacije, kada se razdvoje vojni i civilni programi, „Krušikova” preduzeća će lako naći kupce. Mi za sada imamo interesovanje za mionički „Mikro liv”, to je slovenački „Simos”, koji je već kupio slično preduzeće u Labinu. U pitanju je tehnologija vezana za njihove kooperantske odnose sa BMW-om, koji želi da mu „Simos” bude kooperant. S obzirom na to da kooperant ne može da ima podkooperanta, BMW želi da „Mikro liv” bude u njihovom („Simosovom”) vlasništvu, pa su oni zainteresovani za ovu našu fabriku u Mionici. Ima zainteresovanih i za Fabriku plastike u Osečini, radi se o jednoj nemačkoj firmi. Sa više strana ima interesenata i za Armature - u pitanju je nekiliko naših kompanija, ali i mešoviti koncern (Nemci, Slovenci, Slovaci). O interesentima za Fabriku lovačke municije (FLM) ne treba ni govoriti! O eventualnoj prodaji ovih fabrika vođeni su vrlo ozbiljni razgovori, a što se tiče ostalih preduzeća civilnog programa dosadašnje razgovore sa zainteresovanim kompanijama mogao bih okarakterisati više kao „informativne”.

Sve u svemu, vremena je malo, ali ima dovoljno volje i želje da „Krušik” povrati makar deo stare slave zarad nas, ali i naših potomaka.