Mioničanin Aksentije Tešić

U knjizi „Dva zagrljena uma” publikovana je prepiska književnog istoričara i kritičara Svetislava Vulovića i sudije Kuzmana Cvetkovića, vođena od 1866. do 1871. godine. Izdavač je Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”, a priređivači su njeni iskusni bibliotekari Nikola Marković i Danica Filipović.

Među desetak ličnosti iz Valjevskog kraja, spominjanih u toj prepisci, najčešće nailazimo na imena dvojice Mioničana, uz to i srodnika - književnika Dimitrija Mite Rakića i sudskog činovnika Aksentija Tešića. Potomci su kneza Rake Tešića iz Mionice. Mitu i Aksentija Vulović u jednom pismu iz 1867. i naziva braćom.

U vreme te prepiska Aksentije Tešić je službovao u Gornjem Milanovcu i bio pretplatnik na „Vilu” u kojoj su sarađivali Vulović i Cvetković. Očigledno je da su Tešić i Vulović bili ne samo poznanici već i prijatelji.

Interesujući se, podstaknuti knjigom „Dva zagrljena uma”, za životopis Aksentija Tešića naišli smo u popisima Valjevaca pretplaćivanih na stare knjige (objavljuje ih naš Kalendar „Kolubara” trudom Staniše Vojinovića) na podatak da se Tešić 1844. godine, kao „besplatežni praktikant Suda okružnog u Valjevu” pretplatio na knjigu Atanasija Nikolića „Iskusni zemljedelac Čiča Srećko”. Docnije je bio sudski praktikant u Jagodini i pisar u Gornjem Milanovcu. Reklo bi se da je rođen dvadesetih godina 19. veka.

O Aksentiju Tešiću je 26. marta 1941. godine pisao Dušan Tripković, bankarski činovnik iz Mionice, u članku „Varošica Mionica”, objavljenom tek 1995. u knjizi „Mionica i Mioničani”. Tripković tu saopštava da je na inicijativu mioničkog lekara Siniše Bankovića pokrenuta akcija „za realizaciju Fonda poč. Aksentija Tešića, toga plemenitog Kolubarca i najvećeg legatora ovog sreza”. Tešić je, iznosi Tripković, „još pre 50 godina” ostavio 13 hektara zemlje „u cilju osnivanja jednog fonda za napredak poljoprivrede i poljoprivrednika”. Doktor Banković i njegovi mionički savremenici bili su rešili da na Tešićevom imanju podignu domaćičku školu i ambulantu za veterinarstvo. Rat je osujetio ostvarenje te zamisli.

Svetislav Vulović je u jesen 1867. godine proputovao kroz Valjevski kraj, idući od Obrenovca preko Uba i Valjeva za Užice. „Kad bejasmo odmah više Uba, na jednom brdašcu, ukazaše se odjednaput od sviju strana divne srpske planine - pisao je on svome prijatelju Kuzmanu Cvetkoviću. - Pred nama bejaše Maljen, Medvednik, Povlen; desno daleko u magli plavio se Cer; levo od Beograda viđaše se prvo Avala, pa onda Kosmaj, Bukulja, Ostrvica, Rudnik... U Valjevu predanismo taj dan i sutradan u nedelju. Kod Valjeva bih ti se duže ustavio i mnogo bih ti pričao o njemu, kad bih imao kade i kad ne bih kazivao o daljem putovnju. I mesto i okolina divno je i ja ću se uvek, sećajući se toga putovanja, veselo sećati ona dva dana, što probavih u Valjevu. Iz Valjeva okretosmo k Užicu i putujući dva dana - pešice - stigosmo tamo”.