prva strana

Utorak, 12. Novembar 2019.

Revija KOLUBARA - Septembar 2003 > pisma

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Valjevo treba disati

Pulika Valjevski (Slobodan Jevtić, slikar, Francuska)

Dragi moji Kolubarci,

Ne mogu da ćutim, Valjevo je ipak moje gnezdo! Ne mogu a da ne kažem šta me peče. Znam da to možda niko neće ni čuti, ni hteti da čuje. Takvi smo!!! Konkurs teško profesionalnog ranga se ozbiljno pozabavio Valjevom. Valjevo nikada u prošlosti nije imalo toliko mudrih valjevskih arhitekata, pa ipak po valjevskom načinu nikako da se snađemo i dogovorimo.

Stojan Maksimović je veliki arhitekta i normalno je da je prdnuo u čabar. Jer Valjevu nisu potrebne velike arhitekte. Pomirenje Valjeva sa prošlošću i sadašnjim potrebama je ogroman i nesamerljiv posao. Ni malo lak, „maketaški”. Valjevo treba disati da bi se razumelo.

Čini mi se da je u uobičajenoj grešci i valjevska megalomanija – jer program možda preteruje... A to je mamac za arhitekte. Valjevo ne trpi nametanje. Nametnuli su mu sabornu crkvu na stoletnom bunjištu sepija i otpadnom smeštaju đubreta iz mog detinjstva. Crkva se diže tamo gde je mesto sveto. Mudri Peđa Ristić, slavni crkvenjak i arhitekta, rekao je da je sveto mesto tamo gde se dve reke sreću. Krušikovo igralište je takođe sveto, ali se tamo ne mogu otkopati stare urvine nemanjićkog grada - sa novom crkvom. Igralište fudbalsko je na dve reke ali je drugačije sveto. Elem, čini mi se takođe da se preteralo tražeći mesto i položaj novog trga. Valjevo nema trgove jer to i nije njegov domet, ni potreba. Valjevo se opeklo grdno sa grozotom Lojaničinog trga, sa arhitekturom iz Lumumbe ili nekog drugog albuma ljudskih grozota. Valjevo je imalo korzo, što ne znači da se na balkon suda ne mogu isturiti glavešine da riču i okupljaju beslovesni narod. Valjevo ima što retko koja „kasaba” ima - dve reke se u njemu sastaju. Tu sam ja lud kad tvrdim da je to nesamerljiv kapital grada, ili su blesavi oni koji to zanemaruju.

Slobodan Jevtić Pulika (Foto: Ljuba Rankovic)

Rekom Kolubarom svesti u grad zelenilo Vidraka i Pećine, dovesti u srce grada svežinu koju svi znamo. Svesti tu svežinu do jednog velikog jezera na sastavcima Kolubare i Gradca. Izvući iz jada plemenitu sabornu crkvu, opasati je jezerom i zelenilom. Tamo gde se dve reke sastaju iz dva elementa sačiniti „obarajuću branu - riblji stomak”. Da protutnje mutne vode, a dobiti jezero uz Kolubaru sve do Doma kulture, a uz Gradac, možda do gvozdenog mosta. „Zabavne strukture” su promenljive namene te tako i nestalne, ali bioskopčići, mali teatri, galerijice u nizu „dvoulice” Dragojla Dudića su opravdane. Protiv sam nametljive arhitekture, umesto da čini ona ruši i ljude i kulturu (u malim gradovima).

Kultura se gradi a ne nameće.

Svaka čast arhitektama: Stojan mi je drugar, kauboj Mitrović takođe, Mirko Kovačević, Jakov Nenadović sa njegovim ženskinjem - svaka im čast i mast, ali ipak moram sebi priznati da jezik žirija i njihovo objašnjenje ide u prilog vrtoglavih gluposti administracije i svega onoga što me je i oteralo od arhitekture - njihove profesorske znanosti. Sam opis i obrazloženje žirija, ispisan u zadnjoj „Kolubari” diže mi ovo malo kose na glavi. Valjevci ne bi smeli dozvoliti sebi toliko šegačenje. Arhitektura je uhvatila administrativni jezik, zavodi ljude u nepoznato, svodi ih pred svršen čin.

Valjevu trebaju valjevski ljudi, šumari, tesari, kamenoresci, mudri i preduzimljivi ljudi i ženskinje, koji žive i vole Valjevo, koji za svoju decu grade i razgrađuju Valjevo, zaustavljaju i propuštaju vode, sade i pleve ulice, brinu o kapijama i plotovima, vode ljubav sa svojim gradom!

Možda sam ja lud, ako ne savijam se, ali mi je teško da prećutim.

A oprostite ako sam vas očepio!!!

Voli vas vaš neuništivi

Pulika Valjevski (Slobodan Jevtić, slikar, Francuska)