Valjevo treba disati

Hvala Puliki na ovome njegovome pismu (v. Kolubara, septembar 2003) tako razložnom, a dramatičnom i patetičnom u isti mah. A povod mu je tek završeni konkurs za projektovanje onog dragocenog i skupocenog prostora na potezu od Tešnjara do Ušća. Za konkurs bi se moglo reći da je i uspeo, dakako pod uslovom da se po njemu ništa ne gradi! A po svoj prilici to misle i projektanti, kao što su i odluke i obrazloženja Žirija nedosledni i kontradiktorni. Generalno uzevši, Žiri predlaže neku vrstu krpeža, da se svi oni projekti sastave u jedan pa da se onda tome još ponešto doda. Kao da to tako može. To je kao da biste jednu pesmu sastavljali iz komada raznih i različitih pesama. Ili idete da šijete odelo pa vam jedan šnajder šije rukav, neki drugi nogavice i onda to neće nikada biti pristojno i udobno odelo. Biće samo strašilo. Tako ove sugestije Žirija ne samo da su nemoguće iz razloga i faktičkih i moralnih, već su i deprimirajuće i ponižavajuće.

Milenko Radović (Foto: Miroslav Jeremić)

Zbilja, ko god bi da uradi nešto čestito i smisleno u ovome gradu, a arhitekte i građevinci pre svih ostalih, mora disati ovaj grad i to ne samo simbolično, već i bukvalno. Neko ko hoće da projektuje i gradi po Valjevu bio bi i red, bilo i neophodno, da diše celinu grada, ne samo celinu nekog njegovog dela. Da mu dobro zna, da mu u damarima zatrepere sve njegove kote i vizure, njegovi ideali i njegove mogućnosti. Da mu zna i duh i dušu. Mora se zaista mnogo voleti i mnogo biti odgovoran da bi se išta javno činilo u jednom gradu, a to još mnogo više kada su u pitanju zahvati urbanistički i građevinski, i treba se osloboditi toga ludila da nema ništa od grada dok se sve ne zabetonira i ne zazida. I te umišljenosti i gordosti kako ova generacija treba sve da zabetonira i zazida pa to tako ostavi svojim naslednicima. U tome da baš mi treba tako da zbrinemo svoje naslednike ima nečega nadmenog i krvoločnog. Zato bi ovaj lepi prostor od Tešnjara do Ušća trebalo ostaviti njima. Zasaditi šumu i dovesti vodu, improvizovati silazak na Kolubaru i one staze pored Kolubare. Zaustaviti svaku moguću degradaciju (dakle ni pijaci nije ovde mesto). Mogli bi se uneti i neki sadržaji iz kulture i sporta i šta ćete lepše i bolje? Pa i za sva vremena.

A ta opsednutost novim gradskim trgom, to je verovatno neka bolest. Imamo već onaj Trg, koji je nedovršen, pa bi na njemu moglo da se poradi. A pošto je pored Opštine, mogla bi ponekada i naša Narodna skupština na njemu da drži svoje sednice, pa da mu se na taj način da neki smisao. U Valjevu ima dosta malih javnih prostora koje treba prepoznati. To, dabome, nisu trgovi, ali su bar trgići. Ima Valjevo i Tešnjar i Knez Miloševu, onako reprezentativno.

Valjevo uopšte ne treba da žudi za nekakvom visokom, ekskluzivnom, arhitekturom, onom koja je obično više za prestiž graditelja i za neke izložbe i kataloge. Valjalo bi da je ovo Valjevo uzor i to po tome što mu je gradnja jednostavna, prisna, prizemljena i funkcionalna u najplemenitijem smislu. A to nikako nije gradnja nižega ranga, naprotiv, kao što sama po sebi nije bolja jedna poema od nekog soneta. A valjalo bi da je Valjevo jedno naselje od niske soneta! I eto izazova za arhitekte u Valjevu koji nisu manje daroviti niti manje učeni od drugih, a jesu u prednosti ako su u ljubavi sa svojim gradom. To opet ne znači da ne treba one, koji su bolji od nas, i moliti, i platiti, da nam bude na savetu i ispomoći. Valjevo mora da se sačuva, koliko god je to moguće, od svake megalomanije i nasilja raznih egzekutora, i od gradskih vlasti kao i od nekih arhitekata. Život je u gradu i inače komplikovan da bi se prepustio samo ljudima na vlasti i samo stručnjacima, jer biva da ni jedni ni drugi nisu sasvim čisti.

Grad je jedna neprirodna tvorevina, artificijelna. Grad nije ni božanska šuma i planina, ni reka u planini. Grad je delo kulture i nekih kulturnih potreba čovekovih. Međutim, kultura koja ne sadrži u sebi i prirodno poreklo svoje i jedan ozbiljan respekt prema tome, u okruženju svekolikom, isprazna je, zaludna, sterilna i ne može izići na dobro. A Valjevu je dato da su mu na nekoliko stotina metara od centra grada i reke i šume, na sasvim kapijama grada. Zato, što god se ovde gradi valja računati s tom blagodeti i pustiti koliko god je moguće da nas ona preplavi i obuzme.

Rekoh da je pomenuti konkurs uspeo jer je podsticajan. A to nikako nije malo, to je i najviše što se od jedne ovakve javne rasprave može da očekuje. Jer Valjevo još nije raspravilo samo sebe. Nije u pitanju samo takozvani generalni urbanistički plan ili ma koji urbanistički plan, već jedna generalnija vizija ovoga grada i ovoga kraja. A to je onaj utopijski plan mogućega srećenoga grada. I neka se niko ne stidi i ne ustručava jedne takve utopije. Bez nje nema ni delanja blagorodnog. Zato i pre nego što se povuče ijedna crta, a nekmoli stavi i onaj komični kamen temeljac, valjalo bi pustiti, ali i podsticati, da na planu te vizije i te utopije kažu svoje i pesnici i slikari, i zanatlije i policajci, i filozofi i sociolozi, muzičari, teolozi, seljaci. Neka i oni kažu kako oni to zamišljaju ovaj naš grad sve sa njegovom darovanom mu prirodnom (i ne samo prirodnom) okolinom.

A i da se pitaju drugi, oni koji su među njima najbolji. Jer, morali bismo i da naučimo nešto bitno iz tih opštih znanja o urbanizmu, o arhitekturi, o mogućnostima grada. Ali tako da stalno imamo u vidu da grad nastaje i razvija se, i teži nekom svom idealu, onom svojom autentičnom energijom iznutra, onih koji žive u tom gradu, koja se tek tako i tada verodostojno ovaploćuje onim što se gradi i kako se to gradi. Tada je i izgradnja grada sve više prirodna, kao da je grad živ, kao da grad diše. Zato i disati ovo Valjevo punim plućima i svim damarima jeste uslov bar za one koji su najpozvaniji među nama da ispune tu nasušnu potrebu življenja u gradu koja je i elementarno životna i u isto vreme i istorijska.

Međutim, nije lepo, jer nije ni pošteno, ako samo gledamo šta nam čine vlasti i šta čine razni građevinci po Valjevu. Nije lepo, a nije ni korisno, ako su oni sami. Zato bi valjalo da nekako preusmerimo sve svoje energije na ono što je najljudskije i najplemenitije i najizglednije pa i na to kako disati ovaj grad. Kako mu želeti samo dobro i najbolje, kako to i ostvariti. Na našu vlast i na naše graditelje bi trebalo ne samo da se motri i da im se love greške, ili ako ih nema da se izmišljaju, već da se bude u saradnji i uzajamnom poverenju. I da se sva energija, koja je inače impresivna, usmeri na dobro. Da ne budemo kao oni koji stalno, iz neke zasede i nekoga trnja, vrebaju neće li neko da pogreši pa da oni iskoče otud kao moralisti i sudije. I začas sazovu konferenciju za štampu. I okupe nesrećne novinare, odavno neispavane i umorne, da im daju da prenose njihove gadosti i neki njihov tobožnji patriotizam. A što je najgore, i nas su tom svojom boleštinom zarazili! Međutim, tu svu energiju treba preusmeriti na pribranost i odgovornost, na neki stvarni boljitak. A za to je neophodna organizovana akcija, neko prosvećivanje i osvešćenje. U tome bi mogla da isprednjači naša škola, a pri ruci joj je i ova reforma koja to dopušta i podstiče. Pa đaci naši i učitelji njihovi uzmu da se pozabave svojim gradom. Da se o tome razgovara i piše. Da se založe. A od ove teme jedva da ima preče i lepše. A đaka je i učitelja u Valjevu deset hiljada!

Elem, tako je i ovaj konkurs uspeo, a i Pulikino pismo je dobrodošlo. Naravno da ovo jedno pitanje otvara i mnoga druga. Ali to je uvek tako, jer je takav i život.