Suve šljive i orasi...

Ubedljivo najtoplijeg dana ovog leta, 29. avgusta, na zasadu od tri hektara Desimira Milinkovića, u selu Babina Luka nadomak Valjeva, šljive je bralo i staro i mlado, muškarci i žene, pa čak i deca. Svi orni i većinom gologlavi, nemaju kad da misle na nesnosnu žegu, samo na gajbice koje valja napuniti već pomalo omekšalim plodovima nacionalnog blaga dok ih sunce sasvim ne sprži.

Berbom „rukovodi” Desimirov sin Jovan, agronom u Zavodu za poljoprivredu Valjevo, relativno mlad čovek koji, za razliku od većine akademaca, ima priliku da već osam godina na svom imanju praksom obogaćuje znanje stečeno na fakultetu. Njegove ocene ukupnog šljivarstva u Srbiji su prilično sumorne, mada je, veli, u principu ipak optimista. Nada se da će u skoroj budućnosti stvari krenuti nabolje.

Sve nam fali - Mnogo volimo da se busamo kako smo svetska šljivarska velesila, što je, tvrdi Jovan Milinković, potpuno netačno. Jeste da u Srbiji i dalje ima nekih 50 miliona stabala, ali je polovina toga što prestarela, što obolela. Prosečan prinos po jednom stablu danas je jedva desetak kilograma, dok je nekada bilo tri puta više. A podaci o izvozu su više nego rečiti. Godine 1926. izvezeno je oko 12.000 tona sveže, 47.000 tona suve šljive i oko 3.000 tona pekmeza. Iz vremena bivše Jugoslavije, 1985. navodi se kao godina najuspešnijeg izoza: bezmalo 2.000 tona sveže, 26.421 tona suve šljive i 32 tone pekmeza. A prosečan izvoz za poslednji petogodišnji period je: 1.695 tona sveže, 720 tona suve šljive i 375 tona pekmeza.

- Došli smo u situaciju da nam sve fali - kaže Milinković. - Prvo dobre sorte koje mogu da zadovolje zahteve prerađivačke industrije. Što se kvaliteta tiče, ide požegača, pa pet mesta prazno, pa čačanska rodna, lepotica, valjevka, i tek na kraju stenlej. Ali požegaču nam uništi šarka, tako da hteli - ne hteli, moramo da gajimo stenlej, najtolerantniju šljivu na ovu opaku bolest koja ne zaslužuje ovako lepe šljivike po Srbiji. U Privrednoj komori smo ozbiljno razgovarali o donošenju zakona koji bi regulisao proizvodnju sadnog materijala, budući da se kod nas time bavi ko stigne, i ko ume i ko ne ume. Isto važi i za otkup, pošto se tu pojavljuje gomila nekih firmica koje ne garantuju siguran plasman jer ništa i ne ulažu u šljivu. Danas jesu, sutra nisu.

Velika je šteta, nastavlja naš sagovornik, što više nema velikih društvenih plantaža, pa je gajenje šljive spalo na ogroman broj pojedinačnih domaćinstava, koja po pravilu nemaju sredstava za odgovarajući tretman, mehanizaciju i zaštitu šljive. Osim toga, mladi stručnjaci imaju sve manje prostora da usavršavaju struku, što se već pokazuje kao veliki problem, a uskoro će sve više.

Ključ problema je jednostavan, što ne znači da je u postojećim okolnostima jednostavna i njegova primena. Treba napraviti krug u kome će svi biti zadovoljni: proizvođači, otkupljivači i izvoznici. Optimizam Jovana Milinkovića, dele Čedomir Nikolić i Raša Tomić.

Blagotvorna za probavu - Potekli iz Valjevskog kraja, ovi stručnjaci su ceo radni vek darovali voćarstvu, od čega Nikolić petnaestak godina u Nemačkoj i pet u Engleskoj. Osim ostalog sezonskog voća kojim pune svoje hladnjače, imaju nameru da šljivarstvu u Srbiji povrate nekadašnji rejting i da od toga naprave dobar posao, a od prošle godine težište su bacili na suvu šljivu. Znaju da su u međuvremenu, dok smo mi išli nizbrdo, stasavali veliki giganti kao što su jedna Kalifornija sa 200.000 tona godišnje, Francuska sa 50.000, Čile sa 30.000, Argentina sa 15.000... Ali ih to ne sprečava da se upuste u program suve šljive i to po zapadnim standardima, bez koštice. S obzirom na to da je lane rod bio prilično slab, nisu još izlazili na svetsko tržište, samo na domaće i makedonsko, gde je njihov proizvod, pakovan u limenke i celofanske kesice, ocenjen kao izuzetan. Ipak, oni nisu sasvim zadovoljni jer...

- Moramo još da razvijamo potencijale za sušenje, odnosno da u to uključimo mnoštvo mini-sušara kojih ima svuda po srpskim selima - kaže Nikolić. - Treba ih osposobiti i kombinovati sa našim mašinicama za vađenje koštica, pošto se takva šljiva najbolje prodaje i najbolja joj je cena. Događa se, doduše, da se pri vađenju odlomi poneki špic i ostane u šljivi, nešto manje u valjevki, više u stenleju, ali to je i u svetu neizbežno, pa je zato naznačeno na ambalaži.

Bitno je, dodaje gospodin Tomić, ovde razviti kulturu konzumiranja suve šljive koja je odvajkada smatrana sirotinjskom hranom, neizbežnom u vreme postova. A jedan Nemac, iz iskustva govori gospodin Nikolić, svakoga dana pojede po nekoliko suvih šljiva. Nešto zbog prijatnog ukusa, a mnogo više zbog njihovog blagotvornog dejstva na probavni trakt.

Pošto je šljiva ove godine neuporedivo bolje rodila nego prošle, valja očekivati njen prodor na svetsko tržište. Ali to podrazumeva poštovanje svih zapadnih standarda u svim fazama proizvodnje, zaštite i prerade, što kod nas, i to ne samo kad je šljiva u pitanju, nimalo nije lako postići.