prva strana

Nedelja, 21. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Oktobar 2003 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

knjige

Bilo, ne povratilo se

Dragiša Božić

Od jeseni 1944. do leta 1946. godine nova vlast je ubijala i otimala po kratkom postupku. Ko su strdalnici a ko potpisnici presuda u tadašnjem Valjevskom okrugu - o tome piše u knjizi „Konfiskacije”

Već skoro godinu dana u Valjevu postoji jedna vredna, potresna knjiga, nepravedno nepopularisana od strane medija i „zvanične” javnosti. Knjigu je izdao Istorijski arhiv Valjevo a napisala je saradnica te kuće Snežana Radić. Pun naziv knjige je „Konfiskacije imovine u Valjevskom okrugu 1944-1946.”

Od pregledanih 3.000 dokumenata (presuda vojnih i sreskih sudova i Okružnog suda Valjevo) za knjigu je izdvojeno 1.300 imena - slučajeva. Bolje rečeno - pojedinačnih tragedija. Knjiga je, i pored naučnog pristupa, pisana sažeto, pregledno, jasno. I pored teške teme nije teška za čitanje. Namenjena je svakom kome je stalo do istorijske istine, do razmišljanja o nama samima, o našem samouništavanju. Iako nije pisana sa tom namerom, knjiga bi trebalo da dirne i u savest sadašnjih sudija, komandanata, komesara, partijskih „drugova” koji su još među živima.

Elem, kada su u Valjevski kraj u jesen 1944. „došli partizani”, nova vlast, uglavnom vojna i partijska (na papiru i civilna), u ime revolucionarne „pravde” jednim zamahom je, na brzu ruku, ostvarila dva svoja cilja: poubijala ili oterala na teški prisilni rad „narodne neprijatelje”. I drugo, otela im svu imovinu (sve do zadnje kašike i krpe za brisanje poda) stvarajući tako bezbrižan politički teren za dugovečnu vladavinu, kao i početnu materijalnu osnovu budućeg društva. Na meti nisu bili samo pravi (i retki) ratni zločinci, već su za takve proglašavani i oni dobrostojeći građani kojima nova vlast nije bila po volji - ljudi koji jednostavno nisu hteli u(z) novu vlast.

Mnogo imena, za koja je njihovoj rodbini više od pola veka govoreno da se o njima ništa ne zna, našla su se u ovoj knjizi, sa podacima o streljanju. Koliko su tada bile jeftine glave poznatih privrednika i dobrih seoskih domaćina govori i podatak da su presude bivale često tipske (u neku ruku cirkularne), da je samo u praznu rubriku upisivano ime i prezime i - streljan. Kada nisu mogli za nekoga da nađu ni najmanje zrnce krivice, a za oko im je zapao njegov imetak, a da bi sve bilo „po zakonu” i „u ime naroda”, pribegavalo se čudnoj farsi kao, na primer, u slučaju mirnog i dobrog domaćina Milijana Tomića iz Rubribreze kod Lajkovca. (Taj solunski ratnik nam je pre 15 godina naveo 20 „artikala” koje mu je nova vlst oduzela krajem oktobra 1944. Bilo je tu svih vrsta stoke, žitarica, povrća, čak i pet kilograma soli.) Čika Milijan je mirno otišao na „onaj svet” pre deset godina a da za života nije saznao da je, ipak, postojao dokument - naređenje vojne komande i izveštaj mesne vlasti „da se konfiskuju pomenute stvari ratnog zločinca Milijana Tomića”. Sve to piše u knjizi „Konfiskacije” - kopija dokumenta, pisana rukom i potpisana od strane političkog komesara, komandanta i lokalnog intendanta, Milijanovog komšije. Da je Milijan bio ratni zločinac zar ne bi tih dana bio likvidiran i njegovo ime objavljeno u lokalnim novinama.

Ima još puno dokumenata koja govore o onome što tada nije pisalo u novinama. Na primer, da je za izbore mesnih narodnih odbora u jesen 1944. u pet sela Valjevskog sreza na izbore izašla tek polovina birača. A u jednom selu su glasale samo dve žene. Itd. U knjizi ima podataka da oteto nije baš sve išlo „narodu i državi”. Izvesnom Miši Efimenku, činovniku iz Zabrežja, osuđenom na smrt, Sreski sud Obrenovac je konfiskovao sve - ukupno 102 stvari, koje je predao kuhinji vojne komande, sem jedne - „tri metra muškog štofa sa priborom dato je drugu polit. kom. Penčiću.”

Ima u knjizi, radi ilustracije, par kopija spiskova oduzetnog pokućstva i imovine. Hotelijeru Marku Babiću iz Valjeva stoji u podužem spisku da mu se oduzima, recimo, kredenac vrednosti 3.000 dinara ali i džarač za vatru od 10 dinara, kao i „jedna lopata za vršenje nužde - 30 dinara.” Jovanu Juzbašiću iz Lukavca je, pored fabrike kože, oduzeto preko hiljadu stvari - praktično sve pokretno i nepokretno, pa i „jedna tegla pekmeza od kupina” i četiri krpe za sudove. Kada su Bratislavu Mitroviću iz Gole Glave konfiskovali sve nepokretno - svu zemlju (devet hektara), kuću, sve zgrade, kao i pokretnosti, počev od žita, verovatno su izračunali da, pošto nema više šta da jede, ne trebaju mu više ni kašike pa su mu oduzeli svih pet komada kao i dva tanjira, jednu šerpu, jedan lonac. Po pravilu ništa nije ostajalo: konfiskovali su i šustikle, polovne cipele, saksije, prazne flaše...

Pored spiska imena ljudi kojima su konfiskovali, i šta im je oteto, Snežana Radić je u knjizi dala i spisak svih sudija i članova komisija koji su u to vreme vedrili i oblačili u Valjevu, Kamenici, Mionici, Ubu, Obrenovcu. Dato je i ime glavnog egzekutora - vojnog tužioca, za koga se kaže da mu je poslednji znani trag viđen 1972. godine kada je kao advokat branio ustaše-diverzante, ubačene u Bosnu kod Bugojna.
Sve u svemu, svako normalan ko pročita ovu knjigu morao bi da kaže i poželi: Bilo, ne povratilo se.