Na čijoj je strani bog?

Vinogradu ne treba molitva, nego motika!

Radovan Marjanović

Nedavni blagoslov Patrijarha delegaciji Srbije za pregovore u Beču, otvara niz pitanja. To što se javno ne postavljaju, ne znači da ih nema. Ima samo navike da se pitanja postavljaju posle naknadne pameti, i kad „veličina” onog na koga se odnose bude manja...

Da li je blagoslov dat blanko (za sve što nađu za shodno), ili za određeno ponašanje? Prvo je nemoguće, pošto laž i prevara blagoslov ne zaslužuju. A ako je u pitanju drugo, za kakvo je ponašanje dat? Ili za koju ulogu? Je li ih Patrijarh blagoslovio kao pravoslavce, što je sasvim u redu, ili kao hrišćane (to nije isto), što baš i nije u redu jer ima i hrišćana nepravoslavnih... Ili kao državljane Srbije (pogotovu nije neproblematično), vlastodršce (za ovu priliku ili uopšte?), ili političare? (Ista priča: Što ne i druge političare?) Kao Srbe, ili kao Srbe i još nešto od ovoga skupa? U tom slučaju, šta od toga? Zbog aktuelnih zbivanja vredi ponoviti i zakerati: blagoslovi li Patrijarh vrh vlade (partije članova delegacije?) samo za nastup u Beču, ili i za nastup u skupštini? A pogotovu van skupštine, u „namicanju većine” za skupštinsko glasanje, ili (i) kasnije na izborima za skupštinu? Jasno je da je Patrijarh članove delegacije blagoslovio kao pravoslavne hrišćane (jesu takvi i ako nisu, čim ih je blagoslovio), i za ponašanje koje sleduje pravoslavnim hrišćanima. Da, ali jesu li ga oni tražili i plasirali svima i preko svih medija samo zbog toga? I da li su ga ostali shvatili samo tako, ili i kao blagoslov vladi i ministarstvima, odnosno određenim partijama?

Vrativši se na principijelnije: da li su blagoslovom blagosloveni (izuzeti od drukčijeg viđenja od onog koje iznese delegacija, odnosno partije iz kojih su njeni pripadnici!) nacionalni interesi Srba, ili državni interesi Srbije? Da li je Srbija uzeta (i blagoslovena) kao država Srba i ostalih, ili ko država (svih) svojih građana? U drugom slučaju, budući da se Kosmeta nismo odrekli, blagosloveni su i Albanci sa Kosova i njihova delegacija. Sa sve njihovim interesima, suprotnim interesima Srba iz Srbije, i njihove delegacije!!! U tom slučaju, da kaša bude gušća, nisu blagosloveni Srbi sa Kosova, koji delegaciju Kosmeta s pravom ne priznaju za svoju.... Šta bi bilo da u „njihovoj” delegaciji ima pravoslavnih Albanaca (takvih Albanaca ima), i ko bi trebalo njih da blagoslovi? A ko bi tek trebalo da blagoslovi Srbe sa Kosmeta da ih beše u delegaciji Kosmeta, što im je vlada Srbije snažno preporučivala? U kojoj ulozi ili za kakvo ponašanje bi ih blagoslovio Patrijarh, budući da je neosporno (i) njihov?

Delegacija nema ni „težinu” dostojnu blagoslova jednog (opštepoštovanog) Patrijarha, jer se njenim članovima fotelje ljuljaše pre i za vreme početka sastančenja u Beču. Nema je i nezavisno od toga, jer nije delegacija Srbije! Da bi to bila, u njoj je moralo biti mesta za predstavnike opozicije. Ovako ostadoše bez mesta a i blagoslova, baš u vreme žestoke bitke sa vladom i priprema za izbore, što ne mora biti slučajno... Mesta je moralo biti i za predstavnike drugih nacija, i religija. Mi baš nikako ne mislimo da moralno i političko pravo koje dajemo sebi, automatski dajemo i drugima! Odnosno, da ono što tražimo za nas, tražimo i za druge. (Možemo reći da oni nisu isto što i „nebeski narod”, ali u tom slučaju nam nema mesta u međunarodnoj zajednici!). Nismo li tražili da Srba i ostalih ne-Albanaca, bude u delegaciji Kosmeta? Po Ustavu, sve su religije i crkve ravnopravne i Srbija nije pravoslavna džamahirija, na tome se tek radi... Što ne pozvaše i beogradskog nadbiskupa i muftiju, da takođe blagoslove delegaciju? Pa i vrhovnog rabina, evangelističkog biskupa...? A posle nam je đavo kriv ako nas napuštaju građani Srbije, koji nisu Srbi! Nije li to bio i poziv Albancima da svoju delegaciju i njen rad sakralizuju blagoslovom svojih crkvenih poglavara? I sve to pod firmom o jednoj Srbiji, i jednom jedinom Bogu!

Šta bi sa zvanično postojećom sekularnom državom i njenim Ustavom? Nema li ogrešenja o ono: „Ne svedoči krivo!”, bilo da se oni i dalje na rečima priznaju a na delu negiraju, na rečima se priznaje „Bogu Božje a caru carevo!”, a na delu „carevo” (države i Ustava) se negira? Šta sa onim što su od pravnika naučili i vrapci na grani, o presedanu, zaključno sa precedentnim pravom u tamo nekom Ujedinjenom kraljevstvu (popularno, Velikoj Britaniji)? Kako li se misli obezbediti vladavina institucija kada ovako prolazi „sitnica” zvana Ustav? Dokle naše svojatanje Boga, nezavisno od toga da li je samoinicijativno ili je reakcija na njihovo svojatanje? Kao da Bog može biti na „našoj” ili „njihovoj” a ne na „svojoj” strani, strani pravde, istine..., svojih „planova” i „namera”! Šta imamo mi ili iko, Albanci takođe, Njemu da određujemo šta je šta, i propisujemo opredeljenja i namere? Nije On nesrećna Srbija za koju svaka spodoba a slučajno narodni poslanik zna šta joj treba i ne treba, šta će reći i kako će postupati! I to u emotivnom, a ne racionalnom stanju...

Politika treba da bude uspešna ili efikasna, a ne hrišćanska ili pravoslavna. A da bi to bila, teško da je dovoljan blagoslov... Njihovi sagovornici, Albanci i posrednici, na blagoslov neće obraćati pažnju. Gledaće činjenice i dokaze... Parafrazirajući jednu mudru misao, moglo bi im se poručiti: Molite se bogu i tražite blagoslov, ali neka vam činjenice i dokazi budu uverljivi! Posrednicima, jer to što su nama ovde takvi, možda je zato što su nama i namenjeni! Baš kao i blagoslov... Ako sve zavisi od Boga, hajd da skrstimo ruke ili da ih držimo samo sklopljene na molitvu! Šta ćemo uopšte u Beču, kad se lepo možemo moliti i u Beogradu? Nije li ovo i alibi za eventualni neuspeh? Ako delegacija ne uspe u onom radi čega je otišla i zbog vlastitih grešaka, ako pregovori iz bilo kakvog razloga propadnu ili ispadnu na štetu Srbije: ili je Bog tako hteo, ili je kriv Patrijarh! Što nije upoznao Božju volju, što nije uspeo da je promeni? Čemu takav prvosveštenik? Delegacija neće biti krivac za neuspeh pregovora. Učinila je sve, i Patrijarh je blagoslovio! Ako propadnu ili ispadnu na štetu Srbije, ili je Bog tako hteo ili je kriv Patrijarh. Što nije upoznao Božju volju, čemu takav prvosveštenik? Ako delegacija uspe, čija će to biti zasluga: naše delegacije ili naše i „njihove”, delegacij(e)a i međunarodnih posrednika? Čisto sumnjam da delegacija (i vlada) uspeh ne bi „unovčila”, ne pominjući uopšte Svevišnjeg i Patrijarha...

Nema li u ovome pokušaja da se svoj posao ne radi već prepušta drugom? Ili radi ono za šta se ne odgovara, budući da je za to ipak mesno i stvarno, nadležan neko drugi? Pravi procvat greha: laži i prevara, krađa i pljački, sekti, narkomanije, prostitucije, kriminala, samoubistava i ubistava... ide zajedno sa masovnim povratkom Crkvi, i gradnjom sakralnih objekata kakve nije bilo ni u vreme kralja Milutina! Niko obavešten ne misli da je „povratak” uzrok pomenutog, ali misli li Crkva da taj povratak učini stvarn(ij)im, tako da stvarno bude brana pomenutom? Ili će se i dalje zadovoljavati spoljašnjom, osobito finansijskom stranom povratka, uz lako i neobavezno blagosiljanje i osveštavanje svega i svačega?

Ako bude blagosiljano (posvećivano, krštavano, osveštavano) sve i svašta, polako će prerastati u ništa. „Inflacija” i odsustvo vidljivog pozitivnog efekta učiniće svoje. Što mora predstavljati štetu za one koji takve činove iskreno žele, i koji im puno znače! Nije dovoljno ni da nešto čini hrišćanin, pa da automatski bude hrišćansko, i efikasno. Neće sa Fruške Gore nestati smeće i zagađenja, bar jedan sramni (prazan) grob..., ni kad postane „svetom”. Kao što ni krštavanje pasa jedne pravoslavke-pevačice, od strane nekog sveštenika (alal mu čin i služba!), nije hrišćansko ni ljudsko. Ni sa njene ni sa njegove strane, jer kršten ajvan, ne može biti insan. Koji je to i nekršten...

Nije ovo „zaobilazni” pledoaje protiv Patrijarha i Crkve i njihove uloge. Ovo je otvoreno pledoaje za njihovu pravu ulogu, kao i za pravu ulogu vlade ili bilo koga. Iznet samo jedan „taze” razlog za bavljenje Crkve zagrobnim životom ili spasavanjem duša svojih vernika, umesto bavljenja ovozemaljskim, prizemnim i sve češće vrlo prljavim. Bavljenje politikom nije karakteristično po „bogougodnim” postupcima, i sadašnja kupoprodaja poslanika nije novost. I Đinđić reče da onaj koga interesuje moral (bogougodnog bez njega nema!), treba da ide u manastir! Ono pripada političarima, profesionalnim i slučajnim. Uključujući one koji ne pripadaju dotičnoj crkvi, pa ni bilo kojoj. Jasno je da se Crkva može i mora baviti i prljavim, tako što će na njega ukazivati i osuđivati ga. A nešto ne vidimo da to čini!