prva strana

Subota, 20. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Novembar 2003 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Lepota i bogatstvo sportskog novinarstva

Zoran Tripković

Valjevac Tomislav – Toša Marković počeo je u „Napredu” 1953. a od 1960. nastavio u Beogradu, u „Jugoslovenskoj reviji”, „EHU”, „Tempu”...

Tomislav Toša Marković (Foto: arhivski snimak)

Tomislav – Toša Marković (1931) je poznato i priznato ime sportskog novinarstva nekadašnje velike Jugoslavije, cenjen i poštovan u svetu sporta. Kao srednjoškolac u Valjevu (niža gimnazija, tehnička) isticao se smislom za pisanje. Opredelio se daleke 1948. za novinarstvo. Pošto je bio sportista neumorno je počeo zasipati „Omladinske novine” i „Sport” u Beogradu tekstovima o sportu Valjeva. Od 1953. je honorarni, a potom stalni saradnik u listu „Napred”, gde je, kako kaže, „ispekao zanat” i postao univerzalac za sve poslove u novinama. Nemirni duh i ambicije za nova dokazivanja odvode ga u jesen 1960. u Beogradu. Urednik je „Jugoslovenske sportske revije” (izdavač STV „Partizan”). Glavni je i odgovorni urednik lista Jugoslovenske lutrije „EHO” (1964 - 1968), koji je pretvorio u fudbalski list. U kući „Politika” je od 1. januara 1969. zamenik, a potom glavni urednik ilustrovane sportske revije „Tempo”, gde je ostao sve do penzionisanja - oktobra 1993. godine. Zahvaljujući pozivu sportskog novinara obišao je gotovo celu zemaljsku kuglu, Evropu posebno, s kraja na kraj. Učestvovao je i izveštavao sa preko 30 najvećih svetskih i evropskih takmičenja u brojnim sportovima, sa preko 80 fudbalskih susreta naše zemlje i klubova. Napravio je na stotinu ekskluzivnih intervjua sa najpoznatijim sportskim zvezdama sveta i Jugoslavije...

Kako je počeo u Valjevu, pre 55 godina?

- Još u gimnazijskim danima „otkrio” sam da bih mogao postati novinar. Smisao za lepu reč i pisanje usadili su mi roditelji - učitelji. Nisam znao kako da počnem, kome i o čemu da pišem? Kao aktivni rukometaš opredelio sam se za sport i maja 1948. poslao poveći tekst - reportažu „Omladinskim novinama”, uredniku Ljubomiru Lovriću. Ubrzo je sve objavljeno i potpisano mojim punim imenom i prezimenom. Blistao sam od sreće, radosti i ponosa. Članak sam pokazivao u razredu, školi, svima koje sam znao. Euforija je trajala mesec dana. Sebe sam već video kao „velikog novinara”, koji pravi samo reportaže! Iz dana u dan sam pisao opširne tekstove i slao „Omladinskim novinama” i „Sportu”. Ali, avaj, prošlo je mesec dana, dva, tri, četiri, pet - ništa nije objavljeno. Strašno me je pogodilo, kada sam konačno umesto reportaža video nekoliko kratkih vesti, od po četiri-pet redova. Šef dopisničke službe „Sporta” Boško Stanišić me je savetovao da pokušam u lokalnom listu. Napustio sam preduzeće „Krušik”, gde sam radio (1951-54).

Šta si sve naučio u „Napredu” i od Bogdana Rankovića?

- Kada sam primljen za „Napredovog” honorarnog saradnika, moram priznati da sam opet imao dosta muka sa glavnim urednikom. Ili, tačnije, on samnom! I za „Napred” sam pisao dugačke tekstove, kao za „Sport”, ali mi je glavni urednik Bogdan Ranković, sjajan novinar i čovek, sve to bacao u koš ili pretvarao u kratke vesti. Bunio sam se, plakao od muke... Moja tvrdoglavost se nije isplatila, okrenuo sam list. Danas dugujem veliku zahvalnost Bogdanu Rankoviću i „Napredu”. Za sedam godina naučio sam da pišem, da puno radim, upoznao tajne novinarstva, ne samo pišući o sportu, nego i o kulturi, umetnosti, privredi, unutrašnjoj politici, korišćenju foto-aparata, prelomu lista, uređivanju rubrika, novina... Mogo sam da krenem dalje!

Prva etapa - „Jugoslovenska sportska revija”, pa „EHO”...


- Iako me je čekalo mesto u „Politici” ili u „Sportu”, čiji sam bio dopisnik iz Valjeva sam krajem 1960. prešao u „Jugoslovensku sportsku reviju”. Mika Tripalo, predsednik SOFK Jugoslavije, obećao mi je stan. I pored toga, što dato obećanje nije ispunjeno, Revija je kao izvanredn sportski nedeljnik, bila po mom ukusu, jer se bavila najkvalitetnijim jugoslovenskim sportovima i sportistima. U svojstvu urednika bio sam u prilici da napravim par ekskluzivnih reportaža i intervjua sa vodećim jugoslovenskim i svetskim asovima. Kao jedini novinar iz naše zemlje - izveštavao sam iz Miluza (Franucska) sa prvenstva Evrope u košarci za žene, zatim sa nekoliko velikih međudržavnih utakmica u fudbalu, boksu i košarci. Ipak, 1964, odlazim u „EHO”, list Jugoslovenske lutrije. Zamenik sam glavnog urednika Vase Stojkovića, velikog imena našeg sportskog novinarstva. Od Lutrije sam odmah dobio stan. Ubrzo sam postao glavni urednik. Posle samo godinu dana od lutrijsko-prognozerskog lista, „EHO” sam pretvorio u pravi fudbalski list koji je izlazio dva puta nedeljno, u tiražu od 60.000 primeraka. Za stalne honorarne saradnike angažovao sam najpoznatije sportske novinare Beograda: Ljubišu Vukadinovića (“Politika”), Nebojšu Popovića i Vladanka Stojakovića (RTJ), Radivoja Markovića (Radio Beograd) i druge. Kao glavni urednik izveštavao sam sa Svetskog prvenstva 1966. u Londonu, kao i drugih velikih događaja. Na moj predlog „EHO” je proglašavao najboljeg fudbalera godine u Jugoslaviji i dodeljivao mu „Zlatnu loptu”. Dobili su je Rudi Belin, Ivica Osim, Velibor Vasović, Dragan Džajić...

U tvoje vreme „Tempol” je najtiražniji list u Jugoslaviji.

Intervju sa Mišom Pavićem posle osvojene duple krune Crvene zvezde, 1964. na beogradskoj Marakani (Foto: arhivski snimak)

- Od 1. januara 1969. godine sam u kući „Politika”, zamenik glavnog urednika nedeljne ilustrovane sportske revije „Tempo”, a poslednjih 12 godina, do odlaska u penziju (1993), glavni i odgovorni urednik. To su za mene bile najplodnije godine u sportskom novinarstvu. „Tempo” je za vreme mog urednikovanja dostigao tiraž od 256.000 primeraka (prvi u Jugoslaviji, drugi u Evropi, treći u svetu). Stizao je u gotovo svako mesto širom tadašnje SFRJ. U evropskim zemljama prodavao se u 50.000 primeraka. Zahvaljujući „Tempu”, bezmalo sam obišao ceo svet. Izveštavao sam sa 11 najvećih evropskih i svetskih takmičenja u fudbalu, atletici, košarci, boksu, plivanju, rukometu, vaterpolu, sa Olimpijskih igara (Minhen 1972), sa dve Univerzijade i Mediteranskih igara... Na njima sam susretao svetske zvezde, pravio intervjue, reportaže za „Tempo”. Mesec dana boravio sam 1980. u SSSR-u kao gost Olimpijskog komiteta, pred Olimpijske igre u Moskvi. Tu sam upoznao i družio se sa legendama ruskog fudbala Lavom Jašinom i Olegom Blohinom. U mom notesu, gdegod sam bio u prilici, ostali su zabeleženi a potom objavljeni razgovori, počev od Valjevca, Beserovca, pa do Rivere, Euzebija, Herere, Vilme Rudolf, Bartolučija, Krešimira Ćosića, Kleja i drugih.

Susreti i saradnja sa sportistima Valjevcima na „radu” u Beogradu?

- Dobro sam sarađivao sa Mišom Pavićem, Bobom Mihajlovićem, Tošom Živanovićem, Bebicom, Santračom - trenerima, Šukovićem - bokserom, Botićem, Mladenovićem - sudijama, Đuricom, Brankom Kovačevićem, Džajom... Nažalost, mnogi više nisu živi! Najbliži srcu od svih njih mi je Dragan Džajić, veliki smo prijatelji, još od vremena kada je kao klinac došao u Zvezdu. Njegov otac Krstivoje i brat su me zadužili da „brinem” o njemu. To prijateljstvo je dovedeno u pitanje posle objavljenog intervjua sa proslavljenim Bajdom Vukasom iz kog teksta sam izvukao naslov „Džajić je velika zabluda jugoslovenskog fudbala!” Godinu dana nije govorio samnom.

„Tezge” u Sarajevu i Zagrebu i Toma Kalenić!

- Još dok sam bio u Valjevu sarađivao sam u drugim listovima. U Beogradu, i pored velikog posla, nije mi bilo teško da pišem (teme van sporta) i za sarajevski „Svijet”, zagrebačke listove VUS, „Arenu”, „Start”. U njima, kao i u „Tempu”, ako sam imao više članaka, potpisivao sam se sa Toma Kalenić. Jednom prilikom, proslavljeni vaterpolista Mirko Sandić, prelistavajući „Tempo” je primetio: „Vaš Toma Kalenić ima više tezgi nego što ih je na Kalenića pijaci!”

Knjiga „Od Montevidea do Minhena” u tiražu 37.000 primeraka.

- Ni publicistički rad nisam manisao. Do sada sam izdao ukupno 11 knjiga i serijala, isključivo o fudbalu. Knjiga o svetskim fudbalskim prvenstvima „Od Montevidea do Minhena” prodata je u tiražu od 37.000 primeraka. Najbolje i najkvalitetnije mi je delo, napravljeno zajedno sa Vasom Stojkovićem, „Hiljadu zvezda svetskih prvenstava”. Uredio sam serijal od pet izdanja „Almanaha” Fudbalskog saveza Jugoslavije, kao i Monografiju Sportskog društva „Crvena zvezda”.

Rukometaš, sportski radnik u Valjevu i Beogradu

- Voleo sam sport od malih nogu. Počeo sam u fudbalskom podmlatku valjevske „Budućnosti”, a onda se opredelio za veliki rukomet i igrao tri godine u domaćem „Radničkom”. Kao sportski radnik prvo sam bio sekretar u Bokserskom klubu „Radnički”, a potom predsednik Košarkaškog podsaveza Valjeva, predsednik Opštinskog Saveza sportova Valjeva. U Beogradu sam izabran za člana Plenuma Košarkaškog saveza Srbije, Atletskog saveza Srbije i Jugoslavije. Jedno vreme sam član Sekretarijata Rukometnog saveza Jugoslavije.

Novinarska i druga priznanja

- S obzirom na to šta sam i koliko radio, priznanja nisu izostala. Najdraže su mi nagrade kuće „Politika”: dve godišnje nagrade i jedna za životno delo. Takvu počast do sada niko nije doživeo u „Politici”. „Majsku nagradu SOFK Srbije” dobio sam 1983. Udruženje sportskih novinara Beograda dodelilo mi je 1997. godine Nagradu za životno delo u novinarstvu. Dobitnik sam Zlatne plakete Košarkaškog saveza Jugoslavije i drugih.

I penzionerski dani ne teku mirno!

- Po odlasku u penziju pokrenuo sam sopstveni nedeljnik „Supersport”. Izlazio je par godina. Kada je prestigao tiraž tadašnjeg „Tempa”, direktor „Politike” Hadži Antić zabranio je da se list štampa u mojoj bivšoj kući. „Supersport” je prestao da izlazi. Umesto lista pripremam dve nove knjige. Za sada je to tajna, ali će predstavljati pravu fudbalsku ekskluzivu.