Zapadna pokrajina

Potkomisija Ustavne komisije intenzivno radeći došla je do predloga podele Srbije na pokrajine. Potkomisijom je rukovodio Nenad Čanak, predsednik Pokrajinske skupštine Vojvodine. Čovek koji se borio za prava Pokrajine Vojvodine u okviru Srbije, Čanak koji nije imao dlake na jeziku da kaže neke stvari oko toga kako se dele pare od poreza i ostalih obaveza prema budžetu koji uplaćuju svi građani Srbije a ipak najveći deo tih para raspoređuje se u Beogradu i samim tim na volšeban način i završi u Beogradu. Metropola troši narodne pare i trošiće ih iako joj ne pripadaju. Sigurno da grad Beograd sam ne može graditi metro i još mnogo toga što treba da ga učini svetskom metropolom. Niko nema ništa protiv toga, ali neka grad uzme kredit pa neka sebi gradi metro, Halu Milenijum, neka modernizuje ulice. Nama neka ostavi naše pare. svesni smo da svaki peti stanovnik ove države živi u Beogradu. To je želeo i Čanak. Ali sve njegove želje mogu da stanu u čanak, da ne kažemo padnu u čabar ako se sila, čitaj Beograd, digne protiv „autonomaša” i sve to baci u čabar. Čanak će se džaba koprcati, biće, kako kažu jači. Ali vreme će reći svoje.

Naslovna strana Revija Kolubara za septembar 2003. (Foto: Ljuba Rankovic)

Čankova zamisao je da Republika Srbija, tako je i zapisano u predlogu dokume ta koji treba da postane deo Ustava, bude podeljena na šest pokrajina. Tri su već definisane: Vojvodina, Kosovo (ako međunarodna zajednica prihvati tako rešenje) i Beograd. Ostale tri biće dugo vremena predmet rasprava i sporova političara. Po Čankovom predlogu tu su još i pokrajine Šumadija, sa Kragujevcom kao centrom, Istočna sa Nišom i Zapadna. Sedište, centar ili glavni grad, kako god ga nazvali, biće glavna tema sukoba i spoticanja političara, demagrafa, stručnjaka za regionalizaciju ali i evropskih i drugih stručnjaka koji već imaju slična iskustva sa regionalizacijom u Češkoj, Mađarskoj, Slovačkoj, Poljskoj i još nekim zemljama u tranziciji. Po nekim geografskim i drugim odrednicama, predispozicijama privrede, infrastukture i drugih naučnorelevantnih pokazatelja to bi trebalo da bude Užice.

Užice će biti predmet spora, jer se već u štampi susednih i srodnih po veličini gradova pojavljuju tekstovi sa jasnim odrednicama da to ne treba da bude Užice već njihov grad. U najgoroj poziciji su se našli Kraljevčani koji će, hteli oni to ili ne, pripasti jednoj od pokrajina, Šumadiji ili Zapadnoj pokrajini. Valjevci iz pera poznatog novinara i istoričara Zdravka Rankovića strahuju da će se ponoviti 1941. godina i na području koje je nekada pokrivala Užička republika formirati pokrajina. Protive se i silne pare ulažu Novopazarci kako bi stvorili uslove za samostalnu pokrajinu s obzirom na nacionalni sastav a pre svega Univerzitet.