ovo vreme

Izdanci uvrnute vreže

Živoslav Miloradović

Može politička pijaca izgledati upravo kao i one prave: sa dosta gužve, meteža, prljavštine, sitnog zakidanja i lopovluka, ali da nije nje, ne bi bilo niti trgovine pa bi posednici šarene robe ne samo ostali kod kuće, bez zarade, nego bi se još više učvrstili u veri da su jedino mogući, najveći i bogomdani. Ima li pravog rezultata bez takmičenja i prave pobede bez konkurencije!? Taj blagotvorni miris tržišta u ovim predizbornim danima širi se zemljom Srbijom u trenutku kada joj je osveženje bilo više nego neophodno.

Zapanjeni glasač naučen da ga, ili smatraju za stoku, ili mu se ulaguju lažnom robom i staklenim nacionalističkim đinđuvama, ne može da veruje svojim očima. Svi se nešto štimaju, uređuju, intoniraju glasove kao da se pripremaju za audiciju zarad prijema u kakvo kulturno-umetničko društvo. Niko ni pištolj da potegne, niko za bejzbol palicu da se prihvati. Čudo jedno!

Ono, ima i zanovetala. Mnogo im, kažu, dvadesetak i kusur izbornih lista. Neozbiljno je, tako se, dodaju, ciganiše i cirkus pravi od ozbiljnih stvari. Kao da je Srbija s one strane La Manša pa da sve mora da bude pod konac i u rukavicama. Ovde se, ako se kogod seća, samo pre tri godine poražena strana morala batinom ubeđivati u pravovaljanost izbornih pravila tako da čak ni stotinu izbornih lista za ovo i ovakvo poimanje politike ne bi bilo mnogo. Ukrupnjavanje političkih grupacija odlika je stabilnih sistema i sređenih država, a Srbija je tek na putu da to postane.

Ali, ne može se reći ni da se ne ukrupnjava. Raste to i buja na svakom ćošku. Ponovo su se sreli nekada zavađeni prijatelji, a bogami i udružili se oni koji ni mislili nisu da im se tako nešto može desiti. Neki drugi kojima je bavljenje politikom služilo isključivo zarad ispiranja usta, naglo su počeli da vode računa o onome šta govore. Ukoliko im se bude desilo da dođu do vlasti, neko bi ih mogao podsetiti na reči. Istina, reč ne košta mnogo, ali i laž je reč, a izbori učestali. Kažu da ni ovo neće biti poslednji vanredni, a i za nadati se: U Engleskoj – dinar somun, do Engleske sto somuna. Hoće reći, ima tu da se hoda.

Najveće prijatno iznenađenje napravila je Demokrtaska stranka. Umesto da svoju prilično izanđalu tezgu jednostavno proglasi za najbolju, kritičarima pokaže prst – srednjak, a samoj sebi dodeli diplomu za najuređeniji kutak, takoreći, oltar srpske političke pijace, neki ljudi su se dohvatili metala i ostalog higijenskog pribora i malo pospremali okolo. Ti koji su se setili metle su ujedno i nada ove stranke, a ostale političke grupacije koje drže do sebe moraće i same da malo porade partišom i mokrom krpom. Demokrate su prve priznale Biraču njegovo neotuđivo pravo: u vreme izbora On je taj koji poručuje muziku, izvoljeva i prenemaže se. Orkestar je tu samo da svira što bolje ume i da pri tom ne gunđa i ne inati se. Dakle, ako su Demokrate smogle snage da se odreknu nekih svojih štihova koji su javnosti već dobrano išli na živac, zašto to ne bi mogli i ostali? Pitanje je krajnje umesno i na političkim pijacama sasvim uobičajeno. Ukoliko, razume se, ima štihova, ali o tome treba da vodi računa onaj ko drži karte u rukama.

Ali, zašto do toga spremanja nije došlo ranije? Zbog čega je vladajuća grupacija morala baš toliko da se moralno uruši i dozvoli sebi takvo poniženje da bude gađana čak i nekakvim radikalnim ljudskim izlučevinama? Da li je među vodećim ljudima vladajuće stranke bilo baš toliko „antikomunista” koji nikako nisu uspevali da se oslobode krepkih komitetskih snova te sve vreme sanjali da je vlast večita i da izbori baš nikada neće doći? Odgovor ima direktne veze sa već pomenutim geografskim pozicijom na kojoj se ukrštaju naše pojedinačne sudbine.

Tankoćutna biljčica demokratije izbila je iz tvrde, posne zemlje. Odavno ovde tako nešto nije raslo. Leluja nekako, pruža se okolo da sve zahvati i sve prepokrije ali, bez nege i pomoći, ne ide. Tokom protekle tri godine započeto je dosta velikih poslova. Srbija nije ono što je bila, pomerili smo se sa mrtve tačke, uputili ka svetu, a i svet ka nama. Teško je reći da taj osećaj ne prija svakom normalnom građaninu ove zemlje. Cena za ovaj mučni put povrtaka je velika. Kod nas se još uvek izbegava suočenje sa činjenicom da su devedesete godine bile decenijom teških i stalnih gubitaka. Gubili smo društveno bogatstvo, gubili ratove, gubili ljude, gubili ugled... Sada to sve treba povratiti. Izgraditi zemlju. Učvrstiti državu i njene demokratske institucije. Posle toliko godina propadanja, preporod se ne može izvesti niti za noć, a niti za dve. U suprotnom, to bi bio znak da se ovde ništa nije ni desilo. A jeste.

Dešavalo se toliko toga da je srpskom Biraču ponestalo snage. Mnogo iskušenja, mnogo izneverenih nadanja, razočaranja, neizvesnosti koja još traje... Otuda i bojazan da bi se on ponovo mogao zaneti nacionalističkom i populističkom magluštinom, tugaljivim guslanjem oštrača noževa i burazerskom filozofijom samozvanih srpskih domaćina. Pesme su im pevljive, ali tu, osim pevanja - ničega drugog nema. Bili smo pa smo videli i jedva živu glavu izneli. Ko to zaboravlja znači da mu ni glava nije od preke potrebe. Može i sa njom, a i bez nje.

Izbori podrazumevaju učešće onih sa glavom. Onih koji su ustanju da vide i podmuklu bujicu i drugu obalu. Jedno je beznađe, a drugo je nada. U bujicu se može skočiti pa šta bude, a može se i most sagraditi pa mirno preći na drugu stranu. Jedno se radi za tren i zatvorenih očiju, a drugo na dugi rok, strpljivo i znalački.

Dvoumiti se između ova dva osnovna puta znači unapred izgubiti.