Žujan i Čalački potok na Divčibarama

Kao stari poznavalac i zaljubljenik Divčibara priključujem se istraživačkom projektu Revije „Kolubara” - „Vode Valjevskog kraja” sa namerom da se pojedine reke i potoci iz ovog kraja slučajno ne zaborave. Tako u oktobarskom broju „Revije”, u objavljenom dodatku, po azbučnom redu, sem najduže reke - Crne Kamenice, koja protiče centralnim platoom Divčibarama, izostala su dva značajna potoka - Žujan i Čalački. U Reviji „Kolubara” za novembar 2003. godine, u dodatku „Vode Valjevskog kraja II”, na DžIV strani, nalazi se fotografija zimskog pejsaža, potpisana sa „Česma i potok na Divčibarama”. Ovde nije reč o nekakvom bezimenom potoku, već je to Žujan, na delu ispod novosagrađene crkve, neposredno pre ulivanja u Crnu Kamenicu, kod glavnog mosta na magistralnom putu i kioska „Politike”.

Divčibare, panorama (Foto: Ljuba Rankovic)

Najbolji poznavalac ove valjevske vazdušne banje, pok. Bogoljub Boka Loma, u monografiji „Divčibare” (doživela je više izdanja), objavljenoj 1989, u poglavljima „Tekuće vode i izvori” i „Afirmacija Divčibara u turizmu i njihovom razvoju do 1941”, opširno i detaljno je evidentirao sve izvore, potoke i reke na planini Maljenu.

U godinama, kada su Divčibare krenule u turistički razvoj, izvor na levoj obali Žujana, po Boki Lomi, jedan je od značajnih izvorišnih krakova Crne Kamenice. Iskorišćavan je za snabdevanje pitkom, hladnom vodom velikog broja gostiju. Zdravstveno društvo ga je prvo kaptiralo, betoniralo, pa pretvorilo u česmu. Kasnije je deo vode cevima sproveden u česmu koja se vidi na fotografiji.

Izvor Žujana, koji nije uređen kao nekada, nema česme, nalazi se više odmarališta „Zmaj”, ispod puta za Kaonu. Ko zna za ovaj izvor, dolazi i uzima vodu za piće u flaše i balone. A Žujan, spuštajući se niz blagu padinu tiho i nečujno teče, oko jedan kilometar, kroz ravne divčibarske livade, bujne trave i planinsko cveće, dok se ne ulije u Crnu Kamenicu. Kada se pokosi trava, Žujan se gotovo i ne vidi. Može se na pojedinim mestima i prekoračiti. Čist je, ali postoji opasnost da i on, uskoro, bude zagađen. Česma ispod crkve više ne koristi vodu Žujana, već iz vodovoda.

Čalački potok izvire ispod Kraljevog stola i nakon kratkog toka, branom je pretvoren u akumulaciono jezero, koje se koristi za snabdevanje Divčibara pitkom vodom. Ona je, istina, nekada imala braonkastu boju, ali nije bila štetna po zdravlje! Nedavno su u vodovodnoj stanici ugrađeni najsavremeniji uređaji i filteri iz američke donacije koji garantuju besprekorno biološko i bakterijski čistu vodu. I Čalački potok suvišnu vodu iz jezera daruje Crnoj Kamenici preko propusne brane.

Pre Drugog svetskog rata na Divčibarama je Crna Kamenica važila za najčistiju reku, a sada je u punoj letnjoj ili zimskoj sezoni, u samom centru, ispod Hotela „Maljen”, na otvorenom prostoru deponija kanalizacije užasnog smrada. Sem toga, u Crnu Kamenicu, kada teče kroz kamp-naselje, ispod Marinkovića kose, vlasnici kamp-kućica otpadne vode iz svojih septičkih jama slivaju u reku i dodatno je zagađuju.

Bilo je pokušaja, pre desetinu godina, da se kanalizacija reši bez narušavanja prirodnog ambijenta planine. Urađen je projekat, čak ozidana i stanica za prečišćavanje na desnoj obali Crne Kamenice, ispod imanja Radisava Raše Jeftovića, ali je sve propalo, posebno zgrada stanice!

Divčibare i njene vode plaćaju danak urbanizmu, ekologija nije zaživela, a prelepe prirodne vrednosti polako odumiru.