Tešnjarske pumpe i bunari

Dopunjujem spisak bunara i česama koji su postojali u Tešnjaru u XIX, a delimično i u XX veku.

Kod Petkovića mlina postojala je velika pumpa koja je služila za potrebe mlina. U susednoj kući, koja je takođe bila svojina Petra Petkovića, vlasnika mlina, bila je znatno manja pumpa. Međutim, u mlinskoj česmi mogao je svako da uzme vode, to jest da napumpa u kantu, bokal ili neku drugu posudu, dok je kapija na maloj kući bila gotovo stalno zatvorena, jer je to bila kuća za odmor gazde mlina.

Tešnjar (Foto: Ljuba Rankovic)

Miloje Sević, predstavnik u Valjevu beogradskog „Prizada” (privilegovanog zadružnog akcionarskog društva) imao je pumpu i u njoj su takođe mogli svi iz komšiluka da napune posude vodom. To se nastavilo i u njegove udove Milice.

Kod Tadića magacina postojala je, ispod samog starog oraha, pumpa sa dobrom pijaćom vodom.

Milan Jovanović, pekar, imao je pumpu u prvoj kući u Ulici Rajićevoj broj 6, od naroda nazvana Ilovačića sokače, po vodeničarima Ilićima, koje su zvali Ilovačićima, a koji su se u Tešnjar doselili iz Kličevca. Drugu pumpu Milan Jovanović je imao u dvorištu u Ulici Birčaninovoj 56, pumpu za vodu potrebnu za mešenje hleba i ostalih proizvoda (kifle, perece, lepinje).

U Andrića kući bila je pumpa u dvorištu koja je dugo radila i posle uvođenja vodovoda.

Kafana „Radikal” imala je pumpu za potrebe kafane, ali i za stanare, bilo vlasnika ili kirajdžija, kojih je i sada mnogo.

U Đukića kući postojao je bunar, dubok preko dvadeset metara. Kad je kuća bila vlasništvo Ljubiše Đukića, oko 1958. godine, posle klanja jednog jagnjeta, ubace u bunar izvanredno hladne vode zaklano jagnje, jer još nije bilo frižidera. Konopac kojim je jagnje bilo vezano, pukne, a jagnje padne u bunar, gde je i ostalo, jer niko nije smeo da silazi u veliku dubinu, a nije bilo ni merdevina tolike dužine.

Pumpa je postojala i u dvorištu Stevana Đorđevića, trgovca. Izvesno vreme vlasnik je bio njegov sin Jovan, a sada je svojina Jovana Rankovića, bivšeg kafedžije. Oko pumpe je bilo mnogo šimšira, velikih i dobro negovanih.

Sreten B. Đurić, trgovac i predsednik Valjevske opštine, imao je dobar bunar.

U zgradi kafane „Ilija Birčanin” postojala je pumpa koja je služila za goste kafane, ali i za potrebe građana u komšiluku.

Pirgića kafana, ranije kafana Periše Rankovića, imala je u zgradi pumpu.

„Klještalica”, možda najstarija kafana u Tešnjaru imala je u avliji pumpu.

Kafana „Mostar”, ranije u Ulici kneza Mihaila, pa Lole Ribara, imala je u kafanskom šanku pumpu.

Kafana „Zanatlijska pivnica”, čiji je držalac svojevremeno bio Jelesije Simić, otac Nikole „Mute”, marinskog oficira Sime i ćerke koja je bila udata za Zdravka Stefanovića, zvanog „Trapa”, imala je pumpu u dvorištu.

Svetislav Blagojević, državni majstor - svirač imao je u dvorištu pumpu.

Kafana „Mali Pariz” imala je još iz pretprošlog veka česmu sa dobrom pijaćom vodom.

Popovića kuća ispod „Malog Pariza” imala je pumpu.

U dvorištu trgovine Spasoja Spasojevića imala je veoma dobra česma. Voda je najviše upotrebljavana pri konzerviranju i prodaji svežih i suvih koža.

S kraja Birčaninove ulice, u dvorištu braće Luković, bila je odlična pumpa.

Kafana koju je držao Dimitrije Maksimović, dobila je u licu Nerandže, njegove supruge, novog kafedžiju. Milovan Glišić je kafanu i Neru uveo u književnost, pa je citirao reči gazdarice Nere upućene pomoćniku načelstva, nekom Petku: „Što dolaziš tako retko, pomoćniče Petko”? Inače, Nera je poreklom bila kneginja, pa i njen sin Mihailo Maksimović i Mihailova ćerka Desanka, poznata pesnikinja. Nerin otac je iz porodice Bobovac, odnosno potomak Jovana Simića Bobovca, rodom iz sela Bobove u Podgorini. Jedini objekat u Valjevu koji je imao bunar u šanku, bila je kafana Dimitrijeva, kasnije Nerina. Usred šanka iskopan je bunar, sada svojina Živote Lazarevića. Taj bunar i danas postoji. Čista voda, pokrivena da sačuva čistoću, danas ne služi namenjenoj svrsi.

Kafana „Bair”, kasnije „Nada”, bila je svojina Petra Svakovića, zvanog Peksim. On je bio vojni pekar, pa je proizvodio za vojne potrebe peksimit, vrstu dobro pečenog proizvoda od brašna, koji je mogao dugo da stoji i da se ne pokvari. Kasnije je kafanu vodio Mirko Đukanović, oženjen sinovicom Pere Peksima.

Miloš Korać, gvožđarski trgovac, imao je pumpu još iz devetnaestog veka, montiranu u njegovom dvorištu.

Porodica Pešić imala je pumpu. To je ona kuća koja se graničila sa kućom Dobrosava Mitrovića, s gornje strane. A sa donje strane sa kućom Timotija Obradinovića, pa njegovog sina Branka. Sada je svojina potomaka Milana Panića, obućara.

Porodica Dragojlović, nazvana Đinovci, imala je prvo bunar, pa pumpu, za potrebe kuće, trgovine i kafane koja sada radi kao sedište firme „Nacional”.

Marjan Krstić, trgovac, imao je u dvorištu dobru pumpu. Ona je radila dok je njegova ćerka Desa, udata za Andru Milićevića, molera, bila živa.
U kući koja je bila svojina Radomira Nikolića, trgovca, koga su zvali i Pakomir, bila je zdrava voda iz pumpe. Kuću je od naslednika Pakomirovih kupio Dragomir Obradović Glavonja. Tu je dućan držao čuveni Boško Cvetojević, zvani Torlak.

Danilo Petrović, trgovac kod „Devet Jugovića”, a posle sinovi mu Uroš i Vlajko, imali su lepu pumpu u dvorištu.

Kafana „Sloga” Miljka Parezanovića, imala je, a ima i sada, pumpu koja je služila kafani, vlasniku, ali i komšijama njihovim...

Šilja, odnosno Bogoljub Stanarević, imao je kafanu koja je imala odavno montiranu pumpu.

Na lokaciji gde je do 1978. godine bilo trgovinsko preduzeće „Kolubara”, svojevremeno je vlasnik bio neki Ljuba Silajim, koji je nadimak dobio po silavu, turskom pojasu. Braća Luković - Božidar, Simeun, Vladimir, Milan i Borivoje - kupili su to imanje i godinama vodili trgovinu poljoprivrednim proizvodima. I oni su imali veliku pumpu sa dobrom vodom.

I u Ulici kneza Jovice bilo je bunara i pumpi, među kojima su pumpe u dvorištima Rankovića, Ljotića i Mirka Vasiljevića i bunar u dvorištu Milorada Stojnića.

Miladin Golubović, sarač, imao je pumpu na svom ulazu iz Ulice popa Andrije. U toj ulici bila je pumpa i u dvorištu Blagoja Đukanovića, trgovca.