Umetnost omaža

Dvanaest neobično raspoređenih dela Milana Hrnjazovića, studenta treće godine FLU u Beogradu, nametnulo se temom starom koliko i prva sklonost čoveka da filosofira. Rađanje, smrt i svrsishodnost života, ma koliko bili naučno precizno definisani, religiozno obojeni, privlačni ili zastrašujući, večiti su pratilac svakoga od nas.

(Foto: Ljuba Rankovic)

Ono što ovu izložbu čini osobenom je svakako tehnika izvođenja radova. Stvaralac nije odoleo izazovu nove umetnosti. Kombinujući ulje i kompjutersku grafiku umetnik otvara polemiku. Simboli sa kojima se susrećemo ne prete mističnošću, iščitavmo ih sa lakoćom. Kosmičko jaje u kom se ogleda svaka pojavna forma, embrion materije, jutro novog dana. Plameni dlan budi sećanje na zidine pećine u Gagrgasu, krik koji do nas dopire iz kamenog doba, želju i muku čoveka u pokušaju da ostavi trag. Umirujuće lice drugog sveta zrači odsustvom straha. Nova generacija stvaralaca – režisera, slikara, muzičara i pisaca pokrenula je trend.

Omaž je kao izražajna forma već dugo prisutan na umetničkoj sceni, ali uglavnom u obliku pojedinačne stidljive hvale ili pokude određenog umetnika, žanra ili pojave. Kraj Dvadesetog veka doneo je čitavu generaciju stvaralaca koji u pokušaju da isplivaju iz mnoštva informacija, opsena i uzora stvaraju autentičnu umetnost. Dodajući prepoznatljivoj tehnici enformela mitski simbol rođenja, dlanu u kom naslućujemo nepostojanost pop-arta - potrebu da traje večno, vizantijskom duhu ruho metafizike, umetnik na osoben način odaje poštu simbolima prošlosti. Stopljene u ritmu prastarih pitanja slike pred nama u tehničkom pogledu čine da granice stilova u umetnosti prestaju da postoje.

Tome doprinosi i senzibilitet novog tehničkog medija. Jutro, dan i smrt - tri kompjuterske grafike varirane sa neznatnim izmenama na prvi pogled odudaraju. Impresionističkom maniru slikanja u ciklusima Hrnjazović dopisuje nemoguće – tamu. U kompozicionom rešenju grafike su gotovo identične, dok boja i svetlost čine da plima optimizma nadolazi ili nestaje. Ali ne tamo gde bi to bilo očekivano. Život biva potamnjen, novo doba ne donosi mir - na trenutak kao da smrt trijumfuje. Bivamo poraženi. Tama, pojačana svedenošću prostora, od koje upalašeno skrećemo pogled u stranu naš je spas. Okupana svetlošću, pročišćena od praroditeljskih greha, stvorena istom božanstvenom promišlju nosi u sebi optimizam smrti. Ali ne smrti kao čina nestajanja već kao mogućnosti za život večni. Inovativna su i neobična rešenja prostornih dimenzija i tehničke perspektive. Naslućujemo da bi i oni mogli imati ekspresivnu funkciju. U cilju pojačavanja dramatičnosti umetnik i objektima podaruje snagu gesta.

Odajući poštu srednjovekovnoj duhovnosti, renesansnoj preciznosti, baroknoj ekspresivnosti simbola, ali i ocima moderne umetnosti – impresionističkoj maniji ponavljanja forme, De Kirikovoj otuđenosti, masovnosti pop-arta, zvučnosti apstrakcije, tehnici majstora enformela, Milan Hrnjazović je uspeo da zadovolji Sezanove zahteve - realizam, preciznost, protest protiv banalnosti.