prva strana

Utorak, 12. Novembar 2019.

Revija KOLUBARA - Januar 2004 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

mediji

izbor

kultura

pisma

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ex libris

Podsećanje Nebojše Popova

I naše prisećanje

Zdravko Ranković

Na Korčuli je u septembru 2002. godine nekoliko jugoslovenskih intelektualaca, svojevremeno privrženih časopisu „Praksis” i Korčulanskoj letnjoj školi, zajednički nastojalo da rasvetli okolnosti u kojima se, tokom druge polovine 20. veka, utemeljivala kritička intelektualna misao o jugoslovenskoj filozofiji i sociologiji. Predmet te analize bilo je i nasilje onovremenog režima („kroz zajedničko nastupanje staljinista i nacionalista”) prema mnogim intelektualcima.

U tom višednevnom korčulanskom razgovoru, publikovanom u knjizi „Sloboda i nasilje” (izdanje Zadruge „Res publika” iz Beograda) spomenut je i jedan neslavan događaj u vezi sa Valjevom.

Osvrćući se na primere pulsacije slobode mišljenja tokom sedamdesetih godina prošlog veka, sociolog Nebojša Popov je svoje sabesednike podsetio da je jedan od poslednjih onovremenih zimskih filozofskih susreta održan na Divčibarama. Tema je bila: Kultura i revolucija. Divčibarski sastanak vodećih jugoslovenskih intelektualaca prekinut je hapšenjem pesnika Dragoljuba S. Ignjatovića, jednog od učesnika te debate kome je kasnije u Valjevu i suđeno. „Stvar je išla čak dotle - seća se Popov - da je suđeno i advokatu koji je branio optuženog”. U pitanju je bio Srđa Popović, „najbolji advokat za mnoga vremena u našoj zemlji”.

Suđenja pesniku Ignjatoviću i advokatu Popoviću nisu onda u Valjevu pobuđivala znatniju pažnju. Gotovo da se za njih nije ni znalo. O valjevskim suđenjima za delikte mišljenja opširno je docnije pisano u studiji Rajka Danilovića „Upotreba neprijatelja” (objavljena u Valjevu 1993). Zabeležena su i u našoj hronologiji „Valjevski kraj u 20. veku”. Iz knjige „Sloboda i nasilje”, kojom je podstaknut ovaj zapis, prenosimo i završni stav Božidara Jakšića „da će normalizacija života u zapadnom Balkanu svakako voditi afirmaciji onih opšteljudskih vrednosti kojima su ‘Praksis’ i Korčulanska letnja škola dali značajan doprinos.”

Malo ko je, uostalom, u Valjevu čitao „Praksis” i njemu slične časopise, malo je čitana i omladinska i studentska štampa i književni listovi gde se pokatkad bar mogla pročitati viđenja, različita od gledišta tzv. partijskih intelektualaca. Te literature nije imalo u valjevskim knjižarama i na kioscima, malo šta je stizalo i u biblioteku. Zainteresovani su ih ili kupovali u Beogradu ili ih dobijali putem pretplate.

Za skup vodećih intelektualaca toga vremena na Divčibarama među nama valjevskim novinarima se saznalo iz odveć šturih novinskih informacija, objavljenih kad je on već bio u toku. Mi u lokalnim medicijima, Radio Valjevu i listu „Napred”, nismo ni smatrali svojom obavezom da se njim bavimo. Premalo je bilo i mogućnosti za to bavljenje, jer se ovde nije ni naslućivalo da će ga biti, a kad je on doživeo kakav-takav publicitet, bilo je prekasno za bilo kakvo neposrednije novinarsko angažovanje. Oćutali smo i Ignjatovićevo hapšenje, pošto ni to nismo smatrali svojim poslom. Slično se potom događalo i sa suđenjima - i o njima smo se, skoro u poputnosti, obaveštavali iz beogradskih novina, pretežno Tanjugovim informacijama. Između ostaloga i zato što za dve tadašnje lokalne redakcije oni nisu ni najavljivani.

Čini se da su se ovdašnji dopisnici beogradskih medija uključivali u te procese samo na njihovom završetku, kad su saopštavane presude. Više se, inače, među novinarima i drugim Valjevcima govorilo o suđenju advokatu Srđi Popoviću, nego o suđenju pesniku Ignjatoviću. Valjda i zato što je Ignjatovićev istup na Divčibarama predstavljen u javnosti kao eksces koji je doživeo i osudu učesnika divčibarskog skupa, dok je suđenje Popoviću skrenulo na sebe pažnju i time što su na njega došli mnogi dopisnici inostranih medija i strane diplomate, takođe i neki poznati intelektualci iz Beograda. Ukoliko sećanje ne vara, ovdašnji dopisnici beogradskih medija bili su od vlasti podsticani da prate suđnjenje Srđi Popoviću radi „pariranja inostranoj propagandi”.

U sećanju su i govorkanja, pre optužujuća nego odobravajuća, da se na tom suđenju pojavljivao i valjevski gimnazijski profesor filozofije Radovan Marjanović i pri susretu sa filozofima i sociolozima iz Beograda grlio se i ljubio sa po nekima od njih.

Ostalo je u pamćenju i to da mi je valjevski sudija, koji je vodio istragu protiv uhapšenog pesnika Ignjatovića, ponešto pričao o tome isleđenju. Činilo se da je govorio - sa priličnim simpatijama prema optuženom.