Imam da kažem

U Beograd sam došao sa 16 godina, posle pobede na Zaječarskoj gitarijadi sa valjevskim bendom „Nova zemlja”, prvim koji je snimio ploču u istoriji Valjeva. Pobeda me je i opredelila da se bavim rock’n’roll-om. Sa ove vremenske distance nisam siguran da bih u istoj situaciji opet ostavio klasičnu muziku za koju sam imao predispozcije. Svet rock’n’roll-a mi je kao klincu delovao iskreno, međutim, kasnije sam uvideo da je estrada prljava i da je tu muzika sekundarna stvar.

Sve mi se vrlo brzo desilo, sa „Smakom” sam počeo da sviram u devetnaestoj godini. Događale su mi se velike turneje i mnogo para, a bio sam klinac i živeo sve to sa dvesta na sat razmišljajući šta li će tek biti kada budem imao 25. Grupa se rasturila i u Minhen sam otišao 1989. godine. To je bio jedini trenutak kada sam mogao da se vratim klasici - svirao sam sa filharmonijom. Ipak, posle godinu dana vratio sam se u zemlju, i to u najgorem trenutku, kada je krenulo rasulo. Nemam pojma zašto sam dve godine proveo u grupi „Frenki”. Problem je bio što smo morali da balansiramo sa katastrofičnom prošlošću tog benda.

„Neverne bebe” sam napravio 1993. godine kao svoj autorski bend. Iza nas imamo tri autorska albuma, 1300 koncerata, prošli smo pola Evrope, bili smo u Keniji... Uspeo sam da osnujem grupu koja svira muziku koju volim. Pravio sam nekomercijalniju muziku da ne bih moro da pravim kompromise. Posle deset godina mogu da kažem da imamo neki kult i publiku bez koje ne bismo opstali.

U Pančevu sam često, pre svega jer ovde imam mnogo prijatelja. Nije mi teško da sednem u auto i dođem da sa njima odem na ručak ili na piće. U „Kupeu” ćemo svirati 9. januara i tu ćemo promovisati novu postavu u kojoj je i bubnjar Duca Ivanišević. Uvek se radujem dolasku u „Kupe”, jer postoji neka dobra energija u publici, kao i među nama.