Muzej srpskog voća

Pre jednog veka Vojislav Ilić Mlađi napisao je pesmu „Evo jabuka”, u kojoj je nabrojo 85 sorti ovog rajskog voća koje od maja do kraja novembra sazreva na tlu Srbije. Popisao je vrli pesnik i gospođinke i maslinke, zvorniklije i rebeljuše, kolajnjače i rebrče, džemurlike, šarenike i tako redom, do poslednje, da bi na kraju utvrdio: „Sve su divne, sve su sveže, k’o ubrane jutros s grana. Ja sam vam ih deco sabr’o, sa svih naših srpskih strana”.

Jeste da je Vojislav Mlađi sabr’o srpske jabuke, ali nažalost, nije imao kome da ih ostavi. Srbi su odavno zaboravili svoje nacionalno blago koje je ustuknulo pred mandorama i papajama, mangom i bananama, potonulo u zaborav iz koga će se teško izbaviti.

A onda se, nekim slučajem, sakupi grupica dobrih ljudi koja u običnoj jabuci vidi mnogo više od savršene voćke. Pridoda joj, takođe, zaboravljene kruške, prezrene šljive i zanemarene trešnje. Stvori se neobična „Nojeva barka”, koja na jednom hektaru kod banje Vrujci postade prvi Muzej pod vedrim nebom, nameran da sačuva nacionalno blago koga se mi tako lako odrekosmo.

I, gle čuda. Ono što mi ne primećujemo, vide drugi. Projekat, čiji je nosilac dr Gorana Nešković, naučni saradnik Instituta za nuklearne nauke Vinča i član Nacionalnog komiteta UNESKO-a „Čovek i biosfera”, dobio je nagradu Fordove fondacije za očuvanje prirode i kulturne baštine. Svet je shvatio misiju nesvakidašnjeg Muzeja: pokušaj da praktično očuva raznovrsnost sorti voća koje su tradicionalno gajene u Srbiji.

Koristeći iskustva molekularnog genetičara koji se svakodnevno u tišini vinčanske laboratorije susreće s virusima HIV-a i hepatitisa Ce, dr Gorana Nešković je analogiju primenila u svojoj novoj preokupaciji koju deli s još troje prijatelja: virusi opstaju zahvaljujući svojoj raznovrsnosti. Tako ćemo i nacionalno blago, a to voćke svakako jesu, spasiti za dalja pokolenja.

Tri biljke - Problem s kojim se suočavamo nije nastao u Srbiji. On ima korene u globalnom, sve bržem nestajanju živih vrsta i narušavanju prirodnog i duhovnog diverziteta. Procenjuje se da će se u narednih 15 godina završiti industrijskom revolucijom započeti proces nestajanja oko milion živih vrsta. To znači da, statistički gledano, jedna živa vrsta nestaje svakih 15 minuta - kaže za „Politiku” dr Nešković. - Prema nedavnim podacima UNEP-a veoma je narušen biljni diverzitet jer je, recimo, od 287 poznatih vrsta šargarepe na kraju prošlog veka preostalo samo 27, rotkve su se s više od 460 varijeteta svele na 27, a salate s 500 na 36.
Veoma je zabrinjavajuće što i poljoprivreda gubi oslonac u raznovrsnosti. Od 5.000 biljaka koje su tokom istorije korišćene za ishranu, poljoprivreda je danas svela na tri globalizovane biljke - pšenicu, kukuruz, pirinač - koje zadovoljavaju 90 procenata ljudskih potreba za hranom. Ukoliko imamo na umu sve snažnije klimatske promene, o kojima je govorio i veliki Milutin Milanković, shvatićemo koliko takvo stanje zahteva neodložno pristupanje obnovi i očuvanju biološke raznovrsnosti, biodiverziteta.

- Projekat Muzej pod otvorenim nebom započet je tokom 90-ih godina prošlog veka u naporu da se očuvaju stare, autohtone sorte voća, koje su vekovima gajene u Srbiji, a koje ubrzano nestaju pred naletom novih hibridnih sorti, kao i genetički promenjenih biljaka. Projekat se odvija kroz potragu za stablima starih sorti voća koja još postoje po teško pristupačnim terenima, kao i u zapuštenim uglovima seoskih domaćinstava i njihovim prenošenjem s kalemljenjem na dobru velične oko jednog hektara, u blizini banje Vrujci. Nađena biljka se dokumentuje, snima i obeležava mesto njenog nalaženja - objašnjava dr Nešković.

Od Čega je Šljivovica - Do sada je zasađeno više desetina stabala šljive, jabuke, kruške, kajsije, dunje, oraha, višnje i trešnje. Sve one predstavljaju stare sorte koje se sve manje gaje u Srbiji i otuda ovo dobro ima značaj svojevrsnog muzeja pod vedrim nebom. Ideja je da se uporedo s muzejima koji pod krovom sakupljaju različite artefakte, uoči potreba da se deo živog sveta muzeološki očuva na posebnim, za to određenim, otvorenim prostorima. To je neophodno, jer se bez tradicionalnih sorti ne mogu praviti nove, čiji je razvoj zasnovan na izvornom genetičkom materijalu autohtonih sorti.

Za razliku od banke biljnih gena koja genetski materijal biljaka čuva u ekstremnim tehnološkim uslovima Muzej pod vedrim nebom čuva celu biljku in vivo, u njenom prirodnom staništu s mogućnošću da ona stvara nove biljke, kao i da se javnost obavesti o značaju njihovog očuvanja.

Dr Gorana Nešković tvrdi da će stara srpska sorta šljive, požegača, izumreti u narednih deset godina, jer je osetljiva na virus šarke i ima sitnije plodove koji donose manju zaradu nego nove sorte, a daju samo deset kilograma roda po stablu. S druge strane, požegača ima idealan odnos šećera i kiselina koje klonirane sorte ne mogu da postignu. Najbolja šljivovica može da se napravi samo od požegače za koju se smatra da je najkvalitetnija šljiva na svetu.

- Sve one koji žele da se uvere u to pozivam da prepoznaju svoj interes u očuvnju biodiverziteta sorti voća u našoj zemlji i da se uključe, svako na svoj način, u dalji razvoj ovog projekta - kaže naša sagovornica, dodajući da su autentične, autohtone sorte neprevaziđenog kvaliteta uslov održavanja biološke raznovrsnosti, ali i prepoznatljivog kvaliteta nacionalnih proizvoda u kojima je očuvana specifičnost i prirodne i kulturne baštine, kao temelj nacionalne etno robne marke.