Valjevski kraj u ustanku 1804.

23. januar/4. februar – U smiraj subotnjeg dana u Valjevu („oko osamdeset hvati niže ćuprije, na poljicu do Kolubare”) Turci su posekli knezove Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina. Aleksa je sahranjen u Brankovini, kod crkve, a Ilija u manastirskoj porti u Ćelijama. Sa njima je u podrumu Muselimovog konaka u Valjevu bio dva dana zatočen i Milovan Grbović iz Mratišića ali je on pušten pred pogubljenje knezova. – Knezove Valjevske nahije pozvao je dahija Mehmed-aga Fočić u zajednički lov. Sastali su se na polju Lubeninu kod Mionice. (Umesto obolelog kneza Nikole Grbovića došao je njegov sin Milovan.) Zajedno su otišli u Valjevo gde su na prepad okovani u lance i zatvoreni u podrum Muselimovog konaka odakle su i izvedeni na gubilište. Uzaludno je Jakov Nenadović pokušavao da sakupljenim novcem spase knezove. Pred pogubljenje je mnogobrojnim okupljenim varošanima Fočić-aga rekao da je seča prouzrokovana kneževskom zaverom protiv dahija.

spomen obeležje seči knezova (radna verzija, autor Milomir Jevtić) (Foto: Ljuba Rankovic)

24. januar/5. februar – Umesto posečenog Alekse Nenadovića, za novog kneza Tamnavske knežine, Fočić Mehmed-aga postavio Peju Jankovića iz Zabrdice jer je Jakov Nenadović odlučno odbio da prihvati tu dužnost. Takav izbor je, ipak, bio sasvim formalan jer je u nailazećim ustaničkim danima Jakov preuzeo sve kneževske dužnosti. – Za novog kneza u Podgorini postavljen je Milić Kedić, dotadašnji buljubaša.

29. januar/10. februar – U Beogradu dahije umorile Hadži Ruvima koji se, sklanjanjem u tu varoš, nadao sopstvenom spasenju. Ili je, možda, prevarom bio nagovoren da tamo dođe zašta je pokatkad optuživan mitropolit Leontije Lambrović. Glavu su mu, nataknutu na kolac, izložili ispred Stambol-kapije.

Kraj januara/sredina februara – Pogubljen Hadži Đera, iguman manastira Moravci. – U onovremenoj seči knezova i drugih srpskih narodnih prvaka, započetoj ubijanjem Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina, stradalo je više od 70 ljudi. Dosta ih je, ipak, uspelo da se spasu, među te je spadao i Karađorđe.

16/28. februar – Na glas o zboru prvih ustanika u Orašcu, paljenju tamošnjeg turskog hana i izboru Karađorđa Petrovića za vođu ustanka (2/14. februara), okupilo se na Brankovinskom visu 700 naoružanih ljudi. Sa njima je bio i prota Mateja Nenadović po čijem je nalogu iz brankovinske crkve iznesen barjak i poboden među ustanike. (Jakov Nenadović se tada nalazio u Tamnavi i Posavini, završavajući svoje trgovačke poslove.) Posle nekoliko dana, kad tu nije bilo ni prote Mateje, većina ih se razišla pod uticajem preplašenog kneza Peje Jankovića.

5/17. februar – Iz Darosave Karađorđe poslao poruku „nekojim glavnijim ljudima” u Valjevskoj i Šabačkoj nahiji da dižu narod protiv Turaka.

Kraj februara/početak marta – Prota Mateja Nenadović prešao u Srem radi nabavke municije za ustaničke akcije. Pri povratku pridružilo mu se oko 500 ustanika iz Posavine (Tamnavska knežina) koje su okupili Petar Jerić iz Zvečke i Isailo Lazić i pop Leontije Marković iz Urovaca. U Ljubiniću je komandu nad njima preuzeo Jakov Nenadović.

23. februar/7. mart – Kod Beljina u Posavini sukobili se ustanici iz Tamnavske knežine, pod komandom Jakova Nenadovića, sa Turcima, pristiglim iz Zvornika, koje je predvodio Ali-beg Vidajić. Na obe strane bilo je mrtvih i ranjenih. Turci su bili prinuđeni na povlačenje prema Valjevu. U novom višednevnom okršaju kod Svileuve vojska Jakova Nenadovića, u međuvremenu značajno ojačana ljudstvom i oružjem iz valjevske Podgorine, potukla je Turke. Ta borba je završena 28. februara (11. marta po novom kalendaru).

7/19. mart – Ustanici iz Valjevske i Šabačke nahije, pod komandom Jakova Nenadovića, stigli pred Šabac i započeli opsadu gradskog utvrđenja u koje su se sklonili tamošnji Turci. Tu je ustaničko naoružanje ojačano i jednim malim topom, prvim artiljerijskim oruđem u srpskih ustanika. Dobijeno je od novosadskog vladike Jovana Jovanovića posredstvom trgovca Dimitrija Puljevića iz Sremske Mitrovice.

8/20. mart – Valjevo oslobođeno od Turaka i postalo prva slobodna varoš u Beogradskom pašaluku. Ulazak ustanika u nahijsko središte, zapaljeno srpskim i turskim vatrama, bio je olakšan i time što su Turci prethodne noći iz njega neopaženo utekli, predvođeni muselimom Poreč Alijom. Strahujući od srpske odmazde oni su ranije, odmah posle seče knezova, sklonili starce, žene i decu u Soko, Užice ili Bosnu.

12/24. mart – Prota Mateja Nenadović pisao iz Brankovine mitropolitu Stefanu Stratimiroviću opisujući mu stradanja srpskog naroda, koji se zbog toga digao na ustanak, i moleći ga za pomoć. Mitropolit je odgovorio 29. marta savetom da ustanici ostanu verni sultanu i da mu se obrate molbom.

23. mart/4. april – Za vreme opsade Šapca, Jakov Nenadović uputio pisma austrijskom generalu Geneinu, komandantu slavonske vojne granice i srpskom mitropolitu Stefanu Stratimiroviću objašnjavajući im razloge za dizanje ustanka i tražeći od njih podršku pobunjenim Srbima. Podsećao ih je, pri tome, na zasluge Srba u ratu cara Josifa II protiv Turaka 1788-1791. Ta pisma Jakov je svojevoljno potpisao i Karađorđevim imenom iako se njih dvojica još nisu bili ni sreli. U svojim odgovorima Genein i Stratimirović ne samo da nisu obećavali pomoć već su nastojali i da umire srpske ustanike.

2/14. april – U okviru nastojanja da se povežu ustanički pokreti severozapadne Srbije i Šumadije, prota Mateja Nenadović, praćen sa 18 momaka, otišao u Orašac i sastao sa Simom Markovićem i knezom Teodosijem. Po njima je Karađorđu poslao Geneinov i Stratimirovićev odgovor na pisma Jakova Nenadovića.

16/28. april – U celodnevnom boju na Čokešini, nedaleko od manastira, protiv brojčano višestruko nadmoćnije vojske Nožina-age (oko 1.500 ljudi), poginuli braća Damjan i Gligorije Nedići iz Osečine sa povećom skupinom ustanika iz Podgorine. Jedini veći ustanički poraz iz te godine opevao je Filip Višnjić u pesmi „Boj na Čokešini”. – Do našeg vremena očuvana je zastava braće Nedića („prekrasan, svilen, sa škofijama izvezen barjak”).

20. april/2. maj – Jakov Nenadović potpisao sa šabačkim Turcima ugovor o miru, u osam tačaka, na osnovu koga su srpski ustanici ušli u utvrđeni Šabac. Time je Jakov učvrstio svoju komandu nad dve najbogatije nahije, Valjevskom i Šabačkom.

24. april/6. maj – 3/15. maj – Na prvoj skupštini ustaničkih starešina, održanoj u Ostružnici, učestvovao je prota Mateja Nenadović. Tu je odlučeno da otpočne opsada Beograda, obrazuju nahijski sudovi i zatraži pomoć od Rusije. Karađorđe Petrović je na tom skupu izborio primat u komandovanju nad svim ustaničkim snagama.

5/17. maj – Na Reljinom polju u Kršnoj Glavi narodni predstavnici iz svih sela Valjevske nahije, „hiljadu ljudi i popova”, ustanovili narodni nahijski sud, prvi u ustaničkoj Srbiji. To je, ujedno, bila i prva civilna vlast u ustaničkoj Srbiji. Sud je iz početka zasedao u Kličevcu, potom u Valjevu. Činili su ga Petar Čitak iz Gornjeg Mušića i Jovan Rabas iz sela Rabasa, a perovođa (pisar) bio je sveštenik Matija Đurđević iz Blizonja. Uz njih su bila i dva pandura. Prota Mateja Nenadović je propisao odredbe o kažnjavanju krivaca što je predstavljalo začetak zakonodavne delatnosti u obnovljenoj Srbiji.

6/18. maj – Glavnina ustaničke vojske Valjevske nahije, pod komandom Jakova Nenadovića, krenula ka Beogradu. Sa njom su, od glavnih starešina, još bili prota Mateja i Milovan Grbović. Milić Kedić je ostao da od Turaka brani stranu prema Sokolu, a knez Stevan Grbović stranu prema Užicu.

8/20. maj – U zbegu na Dubokom, kraj Save, prvi put se sastali Karađorđe i Jakov Nenadović, tada najmoćnije ustaničke starešine. Pred Beogradom su potom zajednički potukli isturene turske snage, a 12/24. maja zauzeli su Požarevac. Zauzimanju Požarevca značajno je doprinela valjevska ustanička artiljerija.

28. avgust – Ustaničke starešine dale, „u logoru na Vračaru”, punomoć proti Mateji Nenadoviću, Petru Novakoviću Čardakliji i Jovanu Protiću za odlazak u Rusiju radi traženja pomoći ustanicima u novcu, oružju i oficirima. Među potpisnicima punomoćja su se nalazili: Petar Pantelić, paroh valjevski, Radojica Žujović, protoprezviter rudnički, Sofronije, iguman manastira Ribnice, Jakov Nenadović, komandant šabački, valjevski i zvornički, Nikola Grbović, knez valjevski, Živko Dabić, buljuk-baša. Deputacija je pošla čamcem („na Savi više Topčidera”) 1/13. septembra. U Petrograd je stigla na Mitrovdan, 7. novembra. Do odlaska te deputacije u Rusiju ustanici su jedine inostrane veze imali sa susednom Austrijom.

Avgust – Po nalogu Jakova Nenadovića ubijen u Novom Selu kod Loznice samovoljni hajdučki harambaša Đorđe Ćurčija i trojica njegovih ljudi.

Leto – Mitropolit Stevan Stratimirović zapisao da je Nikola Grbović iz Mratišića „knez veliki po beratu i to dostoinstvo jest familije Gerboviča po nasledstvu” pošto je njihova kuća „znatna i poznata negli i ot sto let”. Knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, prema tom zapisu, „ne beše beratlije” nego su postavljeni od vezira.

Septembar – Jakov Nenadović i Nikola Grbović predvodili delegaciju srpskih knezova na pregovorima u Beogradu sa turskim zapoveništvom Beogradskog pašaluka. Sporazum o miru nije postignut.

Oktobar – U Valjevskoj nahiji bilo 218 naseljenih sela sa 30 „dejstvujućih” crkava i 58 zapustelih bogomolja. Manastiri su bili u Bogovađi, Dokmiru, Grabovcu, Ribnici, Ćelijama, Pustinji i Jovanji.

8/20. novembar – Milovana Popovića iz Brežđa rukopoložio u Beogradu za sveštenika krčmarske crkve mitropolit Leontije. Sinđelijom mu je dao u parohiju sela Brežđe, Osečenicu i Lajkovac.

Kraj godine – Neuspeo pokušaj Jakova Nenadovića da povrati Šabac koji je zauzeo Mus-aga Fočić sa svojim askerima.