prva strana

Četvrtak, 18. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Mart 2004 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ovo vreme

Sava Savanović super-star

Živoslav Miloradović

Karikatura: Nikola Otaš (Foto: Nikola Otaš)


Nigde direktno i otvoreno, nego ispotiha i između redova, u Srbiji se najavljuje početak velikih radova. Nigde direktno i otvoreno, nego ispotiha i između redova, srpski odličnici i domaćini hvataju se za držalja ašova i lopata i kreću na posao. Za njima bi, očekuju, trebalo da krene i ostatak naroda. Da se radi, da se kopa... Kažu da u tom poslu nema plana, da je to prirodna reakcija svojstvena našem duhu i poznatoj nam sklonosti ka otkopavanju. Kao, kad god nešto zakopamo, mi nikako da odozgo udarimo ploču ili krst, okrenemo se i odemo, nego uvek na dušu navučemo tešku sumnju i pitanje: da li je to baš bilo neophodno, da nismo pogrešili, preračunali se... Stoga nam je ašov vazda na dohvat ruke kao potpora naše sigurnosti, dokaz da je popravni uvek moguć, da čak i ono što se u zemlju metne, može koliko sutra da se izvadi i vrati tamo gde je ranije bilo.

Taj, u suštini grobarski posao, traži ljude posebnog kova koji sa časnim grobarskim zanimanjem nemaju mnogo veze. Vaskrsavanje, podizanje iz mrtvih, negiranje konačnosti, božanske su zanimacije, pa oni koji su se hvatali takvih poslova nisu daleko stizali. A ni narodi, naravno, kada im je silom ili češće – prevarom, ova ideja nametana kao vodilja i putokaz. Jer, o idejama je reč, a ne o ljudima i njihovim zemnim ostacima.

U političkim poslovima, često hvatanje za ašov i prekopavanje po već zakopanom, nikada nije bio dobar znak. To je uvek svedočanstvo da nema sveže ideje, a ne, kao što se tvrdi, da se tako uspostavlja nasilno prekinuti kontinuitet sa nacionalnom prošlošću. Odnosno, kontinuitet svakako mora postojati ali se neizbežno nameće pitanje mere: da li je pogled unazad samo doprinos spoznaji o tome ko smo, odakle dolazimo, ili je pak okretanje ka prošlosti, u stvari, nastojanje da se ka budućnosti korača unatraške. Pošto smo poslovično već skloni krajnostima, teško je poverovati da smo uvek kadri da u tom osvrtanju unazad pronađemo pravi odnos, tim pre što je blejanje u ono šta je bilo kud i kamo lakše nego projektovanje onoga što dolazi. A ni ne košta mnogo. Sediš, diviš se delima predaka i ponekad zagudiš uz gusle ili štogod slično. Pri tome se malo ko od gledača pita čemu bi se sada oni divili da su nam i preci, ovako kao oni sada, sedeli, gledali i gudili. Veličina predačkih dela sastoji se upravo u tome što su bila po meri istorijskog trenutka, što su oni koji su tada bili MI nastojali i uspevali da osete damar vremena i njemu prilagode svoje ideje i htenja. Tako, samo u skladu sa okolnostima date epohe, mogli su biti ostvarivani veliki nacionalni i držani projekti.

Današnja duhovna sirotinja, silom nesrećnih prilika vozdignuta na nivo konstruktora zajedničke budućnosti, nikako da otrgne pogled od prošlosti i usmeri ga na drugu stranu. Stvaranje, sticanje, gradnja posao su preduzimljivih, okretnih i umnih... Nije to baš svima dato, a mi smo, nesrećom, baš takve ispred sebe isturili. Eh, da je sada njima Turske, da im je Bunaparte, baćuške cara, da im je šišane i andžara, znali bi oni kako bi. Ne bi se libili da se na kakvoj livadi dohvate sa nekrstom i ponesu se s njime letnji dan do podne. Ali, te njihove Turske, a kamo li Napoleona i baćuške cara više nema. Ovo sada nisu hajdučka vremena, nema ni vojvoda Mišića i Stepanovića, ni berlinskog zida više nema, pa samim tim ni blagotvornog komitetskog staranja nad našim sudbinama. Sami smo u svetu koji gleda svoja posla, očekujući od nas samo jedno: da i mi gledamo svoja. Patriotičeski zanosi, nacionalne litanije, rodoljubne slavopojke... sve je to lepo, simpatično, drago, pa makar ponekad tužinjavo i pomalo dosadno. Ali, od toga se ne živi, to se ne jede, niti ima koga ko bi nam za to dao novac e da bi za njega kupili štogod za čeljad nam i zajedničku kuću.

Nad zemljom nam se, nakon kratkog i varljivog zatišja, ponovo viju jata crnih vrana koje pozivaju u bojeve za neke davno pogubljene ideale. Sad, teško je poverovati da još ima koga spremnog za bojeve ove vrste, ali kada se u bojne trube duva, onda je malo mesta za neku drugu muziku. Zločinci se rehabilituju, a žrtve okrivljuju za sopstvenu smrt. Zamućuje se i ono što se ni razbistrilo nije, ergo se u mutnim vodama najlakše peru krvave ruke. Sve to zaogrće se u priču da su nam i preci tako radili, pa smo zato i postali ovako veliki kao što smo. To nam je i brkati pesnik nedavno poručio, a državni zvaničnici nemo prihvatili: da budemo jataci zločincima jer je to adet hajdučkih vremena iz kojih još izašli nismo. A, ako je po njemu, ni nećemo.

Zemlju Srbiju čekaju veliki poslovi.

Da se kopa.

Da se otkopava.