prva strana

Sreda, 23. Oktobar 2019.

Revija KOLUBARA - Mart 2004 > dodatak

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Saga o zazidanim prozorima

Zašto je sve „Pančevac” tokom proteklih pet godina bio na sudu?

Zoran Spremo, novinar „Pančevca”

Nedeljni list „Pančevac” nije veteran samo zato što izlazi još od 1869. godine, i po tome predstavlja najstarije žive novine u državi (a i šire!), već i zbog toga što je verovatno vodeće opštinsko ili međuopštinsko glasilo po vremenu koje njegovi direktori, urednici i novinari provode u sudnicama! Samo tokom proteklih pet godina protiv ovog lista pokrenuto je i vođeno desetak sudskih sporova od kojih neki traju i danas, a jedan zaludni kolega, koji prati ova suđenja i prisustvuje svim ročištima, izračunao je da zbog toga bar dvadeset radnih dana godišnje provede u raspravnoj sali. Pri tom su ovde uračunati samo sudski sporovi koji imaju veze sa novinarastvom, odnosno onome o čemu „Pančevac” piše - radni, kvazisindikalni i ostali sporovi se ne broje.

Oblak nad bombardovanim Pančevom (Foto: Ljuba Rankovic)

Od pomenutih desetak tužbi tri su, tokom 1999. godine, bile podnete sudiji za prekršaje, po onom suludom Šešeljevom Zakonu o javnom informisanju. Vredna pomena su dva slučaja, u kojima su i meta i odstojanje, bili isti: tužena je firma, aktuelni glavni urednik, kao i novinar Ankica Stojkov-Živić, a tužioci su bili pančevački funkcioneri! Oba časnika (Vera Ilić, tadašnja načelnica opštinskog resora za stambeno komunalne poslove i član DS-a i Rajko Dabanović, predsednik Regionalne privredne komore i član SPS-a) imali su identičan razlog za tužbu: tekstove u kojima su oni pominjani kao nečasni primeri u pančevačkom haosu nazvanom divlja gradnja. Interesantno je da su imali i istog zastupnika: Predraga Basarića, ovdašnjeg advokata koji je i protiv mišljenja advokatske komore i stotinak njenih članova (koji su se protivili da postupaju po onom Zakonu), prihvatio da učestvuje u tako nečasnoj raboti kao što je utuživanje medija po inkvizitorskoj Šešelj-Vučić metodi.

Gromoglasan smeh – U prvom slučaju tužiteljka Vera Ilić (koja je svojom nelegalnom gradnjom zazidala dva prozora na susedovoj kući!) iskoristila je sve varijante koje je pravosudni sistem dozvoljavao. Pred sudijom za prekršaje, nakon mnogo peripetija, prvostepenog novčanog kažnjavanja „Pančevca”, poništavanja takve odluke od strane drugostepenog, novosadskog Veća za prekršaje i vraćanja na početak, postupak je obustavljen odlukama nove, postpetooktobarske vlasti. Krivična tužba protiv autora teksta, takođe nije uspela - postupak je, nakon više manevara advokata odbrane, doživeo apsolutnu zastarelost. Tužba redovnom sudu za naknadu „nematerijalne štete”, odnosno „duševne bolove” koje je tužiteljica navodno pretrpela, ovih dana ulazi u šestu godinu, a da još ni jedna jedina presuda nije doneta! Ilićka je, u međuvremenu, smenjena sa načelničke funkcije, a i Demokratska stranka se lišila tog zadovoljstva da joj ona bude član.

A prozori na susedovoj kući su i dalje zazidani.

U drugom slučaju, tužilac Rajko Dabanović, nekadašnji prvi čovek Regionalne privredne komore i uglednik i funkcioner lokalnog SPS-a, nije išao tako daleko. Sudija za prekršaje je, zbog omaške novinara „Pančevca”, koji je napisao da je on član JUL-a (umesto SPS-a, kako bi bilo ispravno), smatrao da novine zaslužuju novčanu kaznu, ali je novosadsko Veće imalo sasvim drugačije mišljenje, poništilo kaznu i obustavilo postupak. Posebnu poslasticu i gromoglasan smeh urednika i novinara „Pančevca” predstavljao je deo obrazloženja konačne presude novosadskog Veća za prekršaje, odnosno sudije Milana Vasića, koji se odnosio na omašku prilikom određivanja partijske pripadnosti tužitelja. Vasić je, između ostalog, ezopovski konstatovao:

Bogat asortiman – „Objektivno posmatrano, ne može se uzeti da javno objavljivanje pripadnosti određenoj organizaciji predstavlja povredu prava ličnosti, osim ako se ne radi o nekoj zločinačkoj, nemoralnoj ili sličnoj organizaciji. Pošto Jugoslovenska levica sigurno ne spada u krug ovih potonjih, pa pripadništvo toj organizaciji nikoga ne može objektivno da vređa.”

Novinari „Pančevca” su u ovom slučaju jedino propustili da, za umešnost baratanja rečima, pošalju čestitku sudiji Vasiću.

Drugim rečima, najveći broj tužbi „Pančevac” i njegovi novinari, „popili” su zbog tekstova o divljoj gradnji, a najtuženija osoba je, osim glavnog i odgovornog urednika (kome to i inače sleduje po službenoj dužnosti), Ankica Stojkov-Živić, autor pomenutog serijala. Osim toga, tužioci nalaze i najneverovatnije razloge kako bi poslenike javne reči malo priterali „uza zid”. Asortiman je bogat: dogodilo se da novine tuže zbog neobjavljivanja nečijeg odgovora, zbog objavljivanja pisma čitalaca, pa čak i zbog malog oglasa! Samo jedan od sporova (koji je pokrenuo naš kolega Dragan Janković, u Slobodanovo vreme inače rukovodilac ogranka RTS-a u Pančevu, a sadašnji vlasnik konkurentskih „Pančevačkih novina”) okončan je takoreći pre nego što je i počeo. Na prvom zakazanom ročištu predstavnici „Pančevca” su izričito izjavili da se radilo o nespornoj, ali i nenamernoj grešci u jednom od tekstova koje je list objavio, što je tužilac prihvatio i povukao tužbu.

Kako ućutkati novine? – Cilj koji tužioci „Pančevca” pokretanjem sudskih sporova žele da postignu najčešće nije bio pokušaj da se dobije zadovoljenje zbog neke greške ili tekstualne omaške novinara (koje se u novinstvu nikako ne mogu potpuno eliminisati i predstavljaju sastavni deo i rizik ove profesije), niti je to uvek bio pokušaj da se izvuče određena novčana nadoknada. Posle dugogodišnjeg praćenja svih sudskih sporova i prisustvovanja svim raspravama na kojima su novine ili novinari bili tužena strana, može se sa sigurnošću zaključiti da je pretežna namera tužilaca i sudskog gonjenja medija obično bio pokušaj da se oni malo zaplaše, „prizovu pameti” i prestanu da pišu o određenim problemima ili društvenim pojavama.

Svi ostali koriste uobičajena medijska sredstva koja im stoje na raspolaganju (ispravka, reagovanje, polemika i sl.), koja „Pančevac” nikada nije izbegavao ni onemogućavao čak ni onima sa kojima se ne slaže, ili, pak, uvažavaju uobičajeno novinsko izvinjenje zbog nekog nenamernog propusta.

S druge strane, treba reći da, prilikom ovakvog sudskog gonjenja, ni „Pančevac” nije ostajao dužan. Još kako je koristio svoj ugled i veliki tiraž (više od 15.000 primeraka!) da vraća udarce, pridobije javno mnjenje i rve se sa sudovima, presudama i advokatima.

I, još ni jedan spor nije izgubio!