prva strana

Petak, 23. Avgust 2019.

Revija KOLUBARA - Mart 2004 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

pisma

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Foto Toma Ravanjac

Zoran Joksimović

Tomislav Grujičić, zvani Ravanjac i Čukaričanin, sa svojim fotografskim aparatom uspešno stupa tragom poznatog srpskog etnologa Nikole Zege

Pažljiviji čitalac dnevnih listova (Politika, Novosti, Blic...) mogao je u protekle dve-tri godine zapaziti više vesti vezanih za ime Tomislava Grujičića Ravanjca. Pisalo je tamo da je u zgradi Čukaričke opštine otvorena stalna izložba Ravanječevih fotografija o nekadašnjoj Čukarici, o Žarkovu i Banovom brdu, kojih takođe više nema, fotosa strmih uličica, oronulih zgrada, kućeraka i potleušica, iskrivljenih taraba, voćnjaka i zelenih dvorišta, čardaka i magaza, štala i mlekadžija... Sve to sačuvao je Ravanjčev fotoaparat i njegovo vešto oko, koje je bilo brže od buldozera, pa spasilo od zaborava prizore nekadašnjeg života na mestima koja je progutao urbani Beograd...

tomislav Grujičić Ravanjac (Foto: Ljuba Rankovic)

NOSILAC NAGRADE „MATIJA BAN” – Piše u novinama da je Tomislav Grujičić Ravanjac dobio najviše priznanje opštine Čukarica – nagradu „Matija Ban”. Piše i o njegovoj izložbi starih ratnika povodom 85 godina oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu.

Treba takođe podsetiti da je TV BK u novembru 2002. prikazala film „Tomino oko” u kojem su pronalažena ona mesta sa kojih je Ravanjac fotografisao, upoređujući slike davnašnje i velegradske Čukarice.

Najzad, mora se konstatovati da u Srbiji „nema prelje, tkalje, vezilje i pletilje, ni frulaša dvojničara, zurlaša, gajdaša, trubača...”, nema odlazećeg života kojeg nije „hvatalo Tomino oko i aparat”; tu su i stari ljudi, stare zgrade, mostovi, seoska imanja, konji, volovi, jarmovi, vršaji, ćilimi i zaboravljena nošnja muška, ženska i dečija, kazani „čučavci”...

Nema novijih i ozbiljnijih publikacija o seoskom životu u kojima nisu Tomine fotografije. Revija i Kalendar „Kolubara”, i sve druge knjige ovog izdavača, na vreme su uočile i koristile Ravanjčevu fotografiju.

KO JE TAJ RAVANJAC – U selu Ravnje, južno od Valjeva, u zaseoku Šuminčani, Dragiša Grujičić i supruga mu Mileva (od Jevtića, takođe iz Ravanja) dobili su 1940. sina Tomislava.

– Moji su starinom Hercegovci, koji su preko sela Šume, kod Ivanjice, krajem 18. veka stigli u Ravnje. Obrad je iz Šuma doveo sedmogodišnjeg Grujicu po kojem se prezivamo. Pradeda Uroš, oficir kneza Mihila Obrenovića, od kojeg je dobio konja i sav takum, vežbao je narodnu vojsku u Valjevskom okrugu koji se protezao i na Obrenovac, sve do Save. Baba mi je iz Bajića u Petnici. Njen brat Dragomir bio je lekar kralja Aleksandra Karađorđevića. Majčin otac Jevrem Jevtić, nosilac Albanske spomenice, bio je pisar kod đenerala Pavla Jurišića Šturma.

RUSKA „SMENA” PRVE GENERACIJE – Posle osnovne u Dračiću, Toma je đak poljoprivredne škole ali kratko „jer je tamo praksa ono od čega sam iz sela pobegao”. Završio je elektrostruku u Školi učenika u privredi u Valjevu i, što je važnije, kurseve radio i foto-amatera u Narodnoj tehnici. U to vreme nabavio je ruski foto-aparat „Smena” prve generacije. Kupio ga novcem zarađenim na crvuljcima.

– Seljak švercer Vićentijević, čiji je brat Jeremija bio direktor valjevskog „Srboploda”, rekao mi da skupljam crvuljke (jabuke, kruške, šljive) a on će mi dati neki dinar. Od toga sam kupio „Smenu” i niko srećniji od mene – seća se Toma.

POREZNIK I KOMUNALAC – Toma veli da nikada nije radio svoj osnovni zanat. Kratko bio poštar, još kraće prodavac u Dračiću. Posle vojske zaputio se u Beograd, direktno za ekspeditora „Morava-filma” na Zvezdari, gde je radila Zaga, sestra Voje Glušca, tada rukovodioca valjevskih bioskopa.

– Odatle odem na Čukaricu za opštinskog poreznika, pa za komunalca... Ali stalno, za svoju dušu, fotografišem Čukaricu, Žarkovo i Banovo brdo. Onda je cela Čukarica bila Radnička ulica i Lazarevački drum. Kućerci kao roj okačeni na onoj padini. Sve straćare varoške sirotinje, radničke, šećeranaca. Žarkovo još selo: košare, štale, magaze, čardaci, stogovi sena i slame, kamare pšenice za vršaj, blatnjavi sokaci, gore nego u mojim Ravnjima. Sve sam snimao. Nekako sam osećao da će kad-tad biti potrebno, čuvao sam i filmove... Onda je, 1970. osnovan list „Čukarica”. Tu sam već imao svoju rubriku. Pre toga sam dobio fotografsku diplomu Pučkog sveučilišta „Ruđer Bošković” u Zagrebu, a završio sam i dvogodišnju novinarsku školu – za reportera i tehničkog urednika. Sarađujem u „Politici”. Naš zemljak Ure (Dobrivoje Urošević) traži da pređem kod njih... Sarađujem i u drugim listovima. Dragiša Gile Đurić, kad je odlazio sa mesta predsednika Čukarice za direktora „Avala-filma”, hteo i mene da vodi...

SARADNIK ETNOGRAFSKOG MUZEJA – Tomine fotose stare Čukarice prvo su zapazili urbanisti, oni koji su rušili staro i gradili savremeno. tako je i došlo di izložbe „Čukarica koje više nema”. Kasnije izložba je prerasla u stalnu postavku.

– Mnogo sam, zatim, putovao po Srbiji, i snimao sve što nestaje pred novomilenijumskim novotarijama... Moje fotografije zapatili su i etnolozi. Po preporuci prof. dr Nikole Pavlovića treba filmove da predam na čuvanje Etnografskom muzeju u Beogradu, višem kustosu Vesni Omčikus.

Tako se Toma Ravanjac našao na tragu Nikole Zege, etnologa i gimnazijskog profesora, koji je na samom osvitu 20. stoleća dve godine valjevskim gimnazijalcima predavao crtanje (i lepo pisanje), a u zbirkama Etnografskog muzeja Srbije ostavio, između ostalog, izuzetno vredne dokumentarne fotografije koje je snimio u Valjevu i njegovoj okolini.

ČUKARIČKI RAVANJAC – Toma je na Čukarici (i drugde u „belom svetu”) – Ravanjac, a u Ravanju je Čukaričanin. Ima dvosoban stan u Požeškoj ulici. Sad je u penziji kao i supruga mu Gordana. Ćerka Zorica se još nije udala, a od Slavice ima unučicu Teodoru.

Toma često dolazi u rodno Ravnje. I ovde je „uslikao čitav narodni život”. Islikao je ravanjske uzvišenja Vučjak i Kik na južnoj i plećati Belavac na severnoj strani, na kome su crkva i škola dračićka. Kamerom je sačuvao izgled seoskih džemata: Rovčani, Tabandželije, Kličani, Potočari i Šuminčani. Na Tominim fotosima su Antonijevac i Juriševac. Antonijevac – po kući onog Antonija koji se na Juriševcu vežbao sa svojih 12 konjanika i kopljanika pred odlazak u boj na Kosovu, gde će svi izginuti „za krst časni i slobodu zlatnu”.
– Odavde, od moje kuće u Ravanju, za vedra vremena, vidi se beličasta i srebrnasta traka reke Save, naslućuju se i šare na dimnjaku TE Orenovac. Vide se Rudnik, Kosmaj, Avala. A Valjevo kao na dlanu... Imam ovde četiri hektara ziratne zemlje, šumu koju nikad ne mogu izgoreti. Imam kuću sa više odeljenja, celokupno domaćinstvo, čardak pun kukuruza, dve tone zobi, kačaru, šljive madžarke, orahe, maline, višnje. Sve dajem u napolicu – kaže Toma Grujičić, zvani i Ravanjac i Čukaričanin.