prva strana

Nedelja, 13. Oktobar 2019.

Revija KOLUBARA - April 2004 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ovo vreme

Slikom na sliku

Živoslav Miloradović

Karikatura: Nikola Otaš (Foto: Nikola Otaš)


Svako ko je u vojsci proveo bar dva meseca morao je da nauči i prihvati činjenicu da zarad postizanja dobre ocene nije toliko važno nešto učiniti koliko stvoriti privid da je to učinjeno. Na tom pravilu počivaju sve složene birokratske strukture a tom grotesknom razilaženju stvarnosti od slike koju o njoj prave oni koji je na neki način nadgledaju i usmeravaju, posvećena su brojna umetnička dela. Na toj osnovi leži i osnovni nesporazum na liniji između međunarodne administracije na Kosovu i naše ovdašnje javnosti. Skloni preteranom pojednostavljivanju i korišćenju bajatih šablona u tumačenju međunarodnih odnosa i prilika, naši politički glasogovornici unosili su ne malu zabunu širenjem priče o navodnoj mržnji prema srpskom narodu, pa čak i zavisti koju svetski moćnici osećaju upravo prema nama.

I dok je populističkom režimu proizvodnja opsena jedna od jačih poluga vlasti, dotle je ona sasvim neprimerena racionalnim formama vladanja pa makar one bile u tako rudimentalnim oblicima na kakve nailazimo u zemlji Srbiji. Četiri godine nakon odlaska Miloševića, kod nas se predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu i dalje tretiraju kao zaverenička grupa koja je po svaku cenu rešila da zatre Srbe i bez zazora podrži Albance u njihovim najradikalnijim zahtevima. To kafansko gledanje na međunarodne odnose bilo je opasno iz samo jednog razloga: proizvodilo je politiku koja je insistirala na tome da se sedi, kukumavči i ponekad prevuče gudalom po onoj jednoj struni na najdražem nam instrumentu. Jer, šta da radi slabiji protiv jačeg u slučaju da ga taj jači mrzi, potcenjuje pa čak i prezire? Ostaje mu samo da se vajka na svoju zlu sudbinu. Međutim, poznato je da od vajkanja vajde nema. Pogotovu u politici gde je i samo uzdržavanje od (političke) bitke već dovoljno za poraz.

Ovde se već veoma dugo izbegava sa javnog mesta saopštiti, u neke zvanične stavove upisati i crvenom olovkom podvući, da je Srbija zemlja koja je nedavno izgubila jedan od ratova i to u sukobu sa međunarodnom zajednicom. Potpisana je i kapitulacija koja se benigno naziva „Kumanovskim sporazumom”, nakon čega je jedan deo teritorije Srbije potpao pod jurisdikciju međunarodne zajednice i njene oružane sile. Srbija je tokom svih tih prokletih miloševićevskih godina stvarala sliku o sebi kao krajnje problematičnoj zemlji što su njeni građani i te kako osetili na svojoj koži, ali zamađijani nacionalnim lelekanjem to permanentno odbijaju da vide. Zato su im i dan danas miliji oni politički predstavnici koji imaju dovoljno obraza da ovako upropaštenoj zemlji ponude novu propast od onih koji bi mogli da je uz veliku muku i težak rad iz tog nezahvalnog položaja izvuku, što će reći da je hod ka provaliji postala neka vrsta nacionalnog sporta
Dakle, međunarodni birokrati po prirodi svojoj ne mogu ni da pruže drugačiju sliku o Kosovu i svojoj ulozi tamo nego onakvu na kakvu su navikli. Tu su zli i podmukli Srbi koji stalno nešto petljaju oko oružja i protiv ljudskih prava i jadni ugroženi Albanci koji izgiboše za najsvetlije demokratske principe. Ta predstava jeste netačna, jeste tragična po Srbe na Kosovu i njihove interese, ali je to nešto što je posledica okolnosti, nekakva trenutno važeća (ružna) konstanta koju Zapad primenjuje u gledanju na Srbiju i kosovski problem. Protekli dramatični događaji konačno su uništili tu lažnu predstavu i međunarodna zajednica će morati da je zameni nekom drugom koja će biti nešto više nalik stvarnim prilikama.

Za nadati se je da su i neke ovdašnje glave shvatile da je mnogo unosnije i za našu stvar korisnije pustiti druge da divljaju, ruše i pale nego sebi dozvoliti takav luksuz. Albanski ekstremisti su se konačno predriblovali ali samo stoga što su ovdašnje bitange delimično bile sprečene u tom naumu. Stoga je (moram da citiram S. Cerovića) Bajrakli «džamiju trebalo čuvati bar kao američku ambasadu». I dalje: stoga bi, ukoliko je nekome ovde zaista stalo do ostanka i opstanka na Kosovu, iz reprezentativnih izloga srpske politike, onih okrenutih ka glavnom sokaku trebalo ukloniti bajatu robu, paučinu i memlu. U najkraćem: ne može se računati na Kosovo kao (nekakav) deo Srbije, a glasati za šešeljevce. Ne može se računati na opstanak na Kosovu, a o Srbiji i dalje stvarati sliku na koju je svet već navikao: kao zemlji u kojoj žive ljudi lišeni volje da se brinu čak i o sebi samima.

Ako i na narednim nekakvim izborima Srbija nastavi da se zavaljuje u miloševićevsko-šešeljevsku kaljugu, teško će se naći onih koji će joj tako umazanoj pružiti ruku. Ta roba je na inostranom tržištu krajnje nepopularna, a uz to i smrdi.

A Kosovo se, kao Crkva Svetog Spasa iz Petrovićevog romana, već odiglo od zemlje. Samo što ne odleti.
A „srpske patriote” se već spremile da zaleleču.

Lelek je njihov pogled na svet.