prva strana

Utorak, 22. Oktobar 2019.

Revija KOLUBARA - April 2004 > dodatak

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

istraživanja

Ljudske glave nisu vrbovina

Svečana beseda povodom Dana Valjeva, 20. marta 2004.

Aleksandar Loma

Aleksandar Loma na svečanoj akademiji u Domu kulture (Foto: Ljuba Rankovic)

Valjevo nije od juče. Ako i zanemarimo Gradac s početka jedanaestog stoleća i njegove moguće prethodnike, pisana istorija Valjeva pod tim imenom traje već preko šest vekova. Doskora smo kao dan Valjeva slavili jedan datum od pre šezdeset godina, koji je generacija naših roditelja, pa i naša, doživljavala sa pomešanim osećanjima. Od ove godine proslavljamo jedan drugi, raniji datum, ali opet ne godišnjicu osnivanja grada ili njegovog prvog pomena, kako se to inače uglavnom čini, nego dan kada je naše Valjevo, pre tačno dvesta godina, celo izgorelo, „u puhor pretvoreno”, po rečima Milana Milićevića – po drugi put za šest godina, jer je isto tako spaljeno i uz Kočinu krajinu; i oba puta palili su ga Srbi Valjevci, naši preci. Teško je zamisliti ondašnje Valjevo, u čijem središtu se, monumentalan i preteći, uzdizao Muselimov konak, danas utonuo i gotovo neprimetan u okruženju visokih novogradnji. Opasan odbrambenim zidom, na kojem su se mesec i po dana pre toga našle glave knezova Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina, on je tada bio pravo utvrđenje – tvrdoća, po rečima kneza Nikole Grbovića, koje navodi prota Mateja. Ta zgrada jedina je od šestovekovnog Valjeva preživela dan koji smo izabrali da slavimo.

U ovom naizgled paradoksalnom izboru ogleda se sama suština naše istorije. Zato nam u ovoj prilici valja pokušati da se vratimo u to čudno vreme, u kojem su varoši nestajale u plamenu i ponovo nicale kao brezici na zgarištima šumskih požara. I sama ljudska glava na ramenima bila je tada nestalna i promenljiva veličina. Lako se dešavalo da skliznuvši sa vrata odleti nekuda daleko, do Beograda ili Carigrada, i uzleti visoko, pobodena na kolac na vrhu nekog bedema, a ponekad i da se prekonoć vrati, ukradena i prenesena u nedrima nečijeg gunja, i ponovo spoji sa svojim telom. To što se desilo posečenom knezu Aleksi Nenadoviću na javi, njegov sin, prota Mateja, doživeo je u snu, koji nam prepričava u svojim „Memoarima”: pre nego što će preći Drinu da izvesno vreme proboravi u turskom logoru kao talac i jedva odatle izvuče živu glavu, usnio je kako hoda noseći istu tu svoju glavu odsečenu u rukama, pa je zatim pažljivo namešta na vrat, pazeći da pogodi spojeve dušnika i jednjaka. Sedam dahija, ogledajući se u tepsiji sa vodom, vide sebe bez glava mnogo pre nego što su im se one, na Ada Kaleu, zakotrljale prema mutnim vodama Dunava, a na Čokešini, takođe u Višnjićevoj pesmi, glava srpskog junaka, skotrljavši mu se pred noge u travu, psuje majku Turčinu koji ju mu je odrubio.