prva strana

Nedelja, 27. Septembar 2020.

Revija KOLUBARA - April 2004 > dodatak

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

izbor

kultura

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

istraživanja

Ljudske glave nisu vrbovina

Svečana beseda povodom Dana Valjeva, 20. marta 2004.

Aleksandar Loma

Prota je prvi

i po tome, što je pre svih ostalih ustaničkih vojvoda shvatio da nije dovoljno tući Turke i stvarati građu junačkoj pesmi; valjalo je bez odlaganja graditi i one mirnodopske ustanove na kojima jedna država počiva. Ima u Tamnavi, u selu Kršnoj Glavi, Reljino polje, na kojem dva velika međusobno udaljena kamena obeležavaju, po predanju, skok legendarnog epskog junaka Relje Krilatice. Na tom polju održavale su se skupštine posavotamnavske knežine. Pišući o ovoj tradicionalnoj ustanovi, Prota je samo siguran da nije nova, ali ne zna reći da li je ostala od Kosova, ili je možda postojala još u doba Nemanjića. Mogla bi biti veoma drevna, jer predanje o krilatom Relji ukazuje na neku možda još prethrišćansku posvećenost prostora. Okupljeni na tom osveštanom tlu, ustanici su mogli imati doživljaj sličan onome o kojem, opisujući u svojim sećanjima jedan drugi ustanički skup, govori Karađorđev saborac Petar Jokić: kako im, u borbenom poletu i zanosu, iz pleća poniču krila. U Pocerini se slično predanje vezuje za Miloša Obilića i selo Dvorište pod Cerom, i neće biti slučajno što je upravo tu Karađorđe sazvao glavare iz ove oblasti i proglasio im za vojvodu Miloša Stojićevića Pocerca. Reljino polje ušlo je u srpsku modernu istoriju po tome što je na njemu uspostavljen prvi sud u oslobođenoj Srbiji. Umesto srušenog turskog pravnog poretka, čije je korumpiranosti i neefikasnosti bio duboko svestan, Prota, po pozivu sveštenik, u taj prvi mah narodu propisuje zakone na osnovu crkvenog prava. No na Reljinom polju zapravo je otpočela obnova svetovne vlasti u Srbiji, koja će se nedugo potom krunisati obrazovanjem vlade, Praviteljstvujuščeg sovjeta, takođe na Protinu inicijativu. Treba podsetiti da je još njegov otac, knez Aleksa, u organizaciji svoje knežine primenjivao neka rešenja austrijske vojno-teritorijalne organizacije, koja je upoznao kao oficir u frajkoru.

Muselimov konak (Foto: Ljuba Rankovic)

Često biva da u rano proleće posle ovako toplih dana udari sneg i mraz i u punom jeku naglo preseče buđenje prirode. Posle 1804. došla je 1813, a zatim 1815; jedan ustanak nije bio dovoljan. Drugi ustanak ostavio je mnogo trajnije tekovine, ali mnogo manje traga u srcu i pamćenju naroda. Nije imao ni svoga Filipa Višnjića, ni Mateju Nenadovića. I to nije slučajno. Postoji, u mitskom poimanju, nešto što se zove kreativno vreme. Taj pojam odnosi se na doba prapočetaka, kada je univerzum bio ispunjen energijom božanskog porekla, koja je dala oblik i svrhu svim stvarima i dovela ih u međusobni sklad. U arhajskim kulturama ljudi jednom godišnje, ili u nekim drugim određenim vremenskim razmacima, ponavljaju, kroz obrede, mitske praobrasce stvaranja, kako bi obnovili tu stvaralačku energiju i održali kosmički poredak koji se na njoj zasniva. Naš moderni pogled na svet ne bi trebalo da nas spreči da upravo u ovom smislu shvatamo takve uzlete u istoriji pojedinih naroda, kakav je bio Prvi srpski ustanak, čiju dvestagodišnjicu obeležavamo. Oni koji su ga na svojim plećima izneli imali su sve moguće ljudske mane; neki od ustaničkih vođa, uključujući i samog Karađorđa, bili su pre ustanka hajduci koji nisu prezali ni pred otimanjem od sopstvenog naroda; od onih koji su ustanak preživeli mnogi su pružili ružne primere vlastoljublja i koristoljublja, pa ni sam naš Prota nije bio svetac. No bilo je jedno vreme, nekoliko zgusnutih godina koje su oni, noseći zamah narodnog preporoda ili nošeni njime, proživeli i za sve buduće naraštaje. Mi danas ne slavimo dan kada je naš grad izgoreo, niti ljude koji su ga palili; slavimo čitavo to vreme, ne samo čudno, kako smo na početku rekli, nego i čudesno.

Ne da nam se da ovom prilikom oćutimo o našem vremenu. Prošlogodišnja proslava ovog dana izostala je zbog zla koje smo sami sebi učinili; ovogodišnja stoji pod tmurnom senkom zla koje nam drugi čine. Počeo sam ovo kazivanje o gradovima u plamenu i protiv svoje volje završavam ga istom slikom. Govoreći o oslobađanju Užica, Prota opisuje „božije čudo: kako sva varoš ujedanput plamti; vetra ni najmanje nema da duva, no iz dolje digao se plamen u vedro nebo, i kad visoko dim kao debeo stolp izađe, onda se raširi oblak od dima na podobije ambrele, i ozgo lad načini”.

Nad nama danas stoji takva senka kosovskih požara. Na Kosovu i u Metohiji opet nezaštićene padaju srpske glave, gore srpske kuće i crkve. Duhovna lica u hramovima drže pomen mrtvima, a meni dozvolite da, na kraju ove besede, održim posmrtno slovo jednoj crkvi.