Država je u pitanju

Da li je život zaista samo par koraka, malo pesme i meraka, kako nam u odgovoru na ovo pilatovsko pitanje sugerišu u duetu Željko Joksimović i Haris Džinović? Samo delimično, jer ako ovoj zemlji bez Evrope nema života, onda je njen povratak na „Pesmu Evrovizije” krajnje ohrabrujući. Par koraka napred. Makar simbolično.

(Foto: Ljuba Rankovic)

Pobednička pesma „Lane moje”, za razliku od većine svojih konkurentkinja, zaista ima određenu logiku. I muzičku, i scensku i trendovsku. A, gde je logika, tu je valjda i kvalitet. Etno je u modi. Topla voda se ne izmišlja. Lepa Brena je pre vremena, anticipirajući trend, otpevala na jednim, već zaboravljenim domaćim kvalifikacijama, provokativnu „Sitnije, Cile, sitnije”, i nije prošla. Tada ni u Evropi etno pesme nisu prolazile. Predstavnici Izraela i Turske, koji su osamdesetih, pionirski pokušavali da plasiraju etno, nisu mogli tada da se popnu na tron.

„Lane moje” je baš ono što Evropi (u kojoj Danci pevaju kao Španci), danas treba. Etno, ali nadnacionalni i multivitaminski. Jer, „Lane” jeste „etno”, ali opet ne možete da kažete tačno čiji etno. Ima tu i Makedonije, i Srbije, i vlaških asocijacija, i srednjovekovne dvorske muzike, i čobanske melanholije, ali i nekih elegičnih primesa kao napisanih za kosovsku devojku. Ne bi se ova pesma postidela ni tehno remiksa. Čak bi dobro stajala i kao podloga za igrokaz „Skelu” izveden po onoj alaudži u ustaničkom Orašcu. U celoj papazjaniji balkanskog melting pota, „Lane” je „kapitalac”. Jedini koji smo imali na raspolaganju. Ali, da li će evropski žiriji imati sluha? Zebnja ostaje sve do finalnog takmičenja u Istanbulu kada ćemo Željku „držati fige”, kao što smo ih nekada držali „purgerki” Tajči.

I u onoj bivšoj, socijalističkoj, Jugoslaviji, ovom takmičenju se uvek pridavao značaj koje ono u Evropi objektivno nije imalo. Zato je danas Joksimovićev zadatak još teži, posebno kad su bivše YU i sovjetske republike već iskoristile takmičenje za marketing svoje državnosti i kada ne znamo koliko će nam bodova dati žiri iz, recimo, Zagreba. Hteo - ne hteo, Joksimović je na „reformskom” kursu, maltene sa zadatkom ništa lakšim od evropskih integracija i uključivanja zemlje u „Partnerstvo za mir”. Nekada smo mi i jednoj drugoj pučkoj evrovizijskoj zabavi kakve su „Igre bez granica” pridavali mundijalski značaj, iako je ta manifestacija bila namenjena za puku zabavu i eventualnu promociju difovaca i turističkih gradova tipa Vrnjačke Banje. Ponovo nam treba takav entuzijazam jer ovoga puta je, kako rekosmo, država u pitanju. Englezi ne šalju u Istanbul Robija Vilijamsa. Ne šalju najboljeg. To veče za njih ipak nije „majka svih bitaka” evropskih integracija kao nama koji moramo da šaljemo najboljeg. I pogledajte ovaj paradoks. Uprkos sankcijama i svim ostalim jadima, u ovoj balkanskoj prčvarnici, formirala se čitava nova pevačka elita sa evropskim ambicijama. Sa Željkom kao neospornim guruom. A, ta elita je prilično fluidna jer čak ni Željkovom imenjaku Željku Samardžiću nije bilo lako da pre neko veče u „Minimaksoviziji” odgovori na pitanje da li je on zabavni ili narodni pevač?