Ljuba između tanatosa i prizivanja svetlosti

Jesenas je u Subotici bila velika retrospektiva slika Ljube Popovića. Tim povodom je agencija „Valjevac” štampala luksuzno opremljen katalog za pomenutu izložbu. Autor projekta i realizator izložbe je bio Moma Pavlović. Autor teksta u knjizi – katalogu Milenko Radović.

Ljuba Popović pred galerijom u Subotici (Foto: Dušan Jovanović)

O Ljubi kao slikaru i stvaraocu napravljeno je nekoliko dokumentarnih filmova. Postoji i devet monografija i dvadesetak knjiga u kojima se piše o Ljubi. Tekstove rasute po periodici da i ne spominjemo. Takođe, sam Ljuba je dao mnogo inspirativnih i provokativnih intervjua kao i pregršt stručnih ali literarno pisanih prikaza izložbi, takođe i tumačenja dela (ili samo nekih aspekata) pojedinih velikana likovne umetnosti. Sve u svemu, iza umetnika stoji ogroman i vredan opus te je bilo prirodno, i za očekivanje, da se ovakva jedna izložba (subotička) desi na tlu onoga što verujemo da se zove naša zemlja. Neposredan povod je bio jubilej: pedesetogodišnjica Ljubinog stvaralaštva (1953-2003).

Mi ćemo se, ovde, pozabaviti, ukratko, Radovićevim kataloškim tekstom. Iščitavši ga ostali smo ispunjeni dvostrukim osećanjem. Bili smo, naime, ozareni i počastvovani zavidnom erudicijom i efektnom jeziko-stilskom prezentacijom Ljubinog opusa. Požalili smo, međutim, što takvu vrstu eruditvne sabranosti - pa makar i u manjem obimu - nije (u)trošio na promišljanje fenomenologije (ne)kulturnog života u Valjevu.

Radović je pre i iznad svega dobro obavešten autor. On ne samo da ume pažljivo i hermeneutički primereno da priđe podatku (bilo da se radi o ličnosti Ljube Penceta, platnu njegovom, ili pak kakvom komentaru mnogobrojnih njegovih dosadašnjih tumača), već je izuzetno vešt u ekonomiji i sažimanju svojih uvida. Njegova studija o Ljubi i njegovom slikarstvu ispunjena je brojnim mikroesejima o svetlosti, boji, pejzažu, prirodi, materiji, seksualnosti, Mediali... Pažljivo prikupljeni biografski podaci prezentuju se, ovde, postupno, hronološki a sve u funkciji osvetljavanja slikareve ličnosti i tajne koju ona nosi a iz koje je izronilo ovakvo delo. Empatišući sa slikarem, on Ljubu „prati” detektujući ona suptilna ukrštanja sredine, kulturne klime i svega spoljašnjeg sa slikarevim karakterom i njegovim „odgovorima” na izazove pomenute sredine.

Ništa manje Radović nije vešt ni kada treba da zaroni u tamnu i neprozirnu iracionalnu sferu slikarevu - kada zaviri u njegovu Senku i otuda pokuša da pronađe odgovore na neke elemente ispoljene na slici (ali i u životu). Rečju: treba istaći da se Radović uspešno nosi sa stvaraocem i ovim mnogoznačajnim i zagonetnim likovnim delom. Dobro je pomenuti i činjenicu da ova Radovićeva priča o Ljubi izniče „odozdo”, iz „baze”, iz zavičaja (do koga je, čini se, bar po iskazima samog Ljube, slikaru i te kako stalo). Zavičaj ume da prepozna i da odgovori. Ali ume i da se pomalo, bar po našem osećanju, zaleti (pa, otud, iz tumačenja - isklizne). Kad (na 82. strani) Radović kaže: „Ljuba Popović je porekla balkanskog i porekla mediteranskog. A kad se to dogodi umu tako osetljivom, i trezvenom u isti mah strpljivom i domišljatom, mističnom i razneženom, koji ne posustaje u svom tegobnom i radosnom prizivanju svetlosti, koji ljubav propoveda i ljubav stvara (podv. P. B.) kada se tako slože okolnosti porekla i ličnog dara, onda je to prednost izuzetna”. - Koja je to, pitamo, i kakva ljubav? Na str. 85. čitamo: „Ljubina metoda je metoda permanentne erotizacije. Međutim, njegovo je svetaštvo paganskog ishodišta”. Kako ovaj iskaz dovesti u vezu sa Ljubinim odgovorom na pitanje „Gde želite da budete sahranjeni?” (Anketa NIN-a od 12. juna 2003): „U Valjevu, kaže Ljuba, u dvorištu stare valjevske crkve gde me je majka kao malog vodila bezbroj puta na jutrenje, gde sam sa leve strane gledao fresku ‘Žrtva Avramova’ a sa desne ‘Dobrog samarićanina”. Na str. 85. svoje studije Radović ističe: „Ljubina snaga nije u njegovoj gordosti već u njegovim slabostima”. Da li se reči slavnog filmskog reditelja i pisca, Ljubinog prijatelja i sagovornika Žike Pavlovića, reči koje se odnose na Ljubu a izrečene u studiji, ne slučajno naslovljenoj „Tanatos” odnose na Ljubinu gordost ili na slabost? - ostaje da se vidi. Pavlović tamo kaže: „Iako umire od žarke želje da u svakoj prilici ostavi traga o sebi, on se neprestano trudi da to ne bude podatak o njegovoj ličnosti kakva jeste, već ‘nadgradnja’, napor da sam sebe prikaže u hipotetičkom vidu romantizovanog ponašanja. Taj egocentrični san o sopstvenom mitu, ta gluma, to džonvejnovsko paradiranje pred objektivom nisu ništa drugo do ona ista neumitna zbilja. Sve je to uporna donkihotska bitka da se bude - ne samo preko sopstvenog dela već i preko sebe samog. (Bitka koja se uvek gubi).”

Posle ovih Pavlovićevih reči biva nam, donekle, jasnija i ona maločas navedena želja Ljubina o tome gde bi da bude sahranjen. To o sahrani „u Valjevu, u dvorištu stare valjevske crkve...” teško da može da poželi neko ko svakodnevno „umire” i „seli” se na svoja platna i u svoje slike.

Takve su, eto, neke upitanosti nedostajale u druženju sa Radovićevim tekstom o Ljubi. Utoliko pre što je ova priča sazrevala u Valjevu, mitskom zavičaju velikog slikara.

Na kraju: postoji nekoliko Ljuba. Onom Ljubi koji se ne dovodi u pitanje nemamo šta da dodamo. Onom, međutim, Ljubi koji u dobroj meri izranja iz „egocentričnog sna o sopstvenom mitu” i koji želi da bude sahranjen u dvorištu Valjevske crkve imalo bi se štošta zameriti. Ovaj osvrt završićemo rečima koje bi mogle biti moto nekog budućeg teksta o Ljubi: „Opet uze ga đavo i odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovog svijeta i slavu njihovu. I reče mu: sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se. Tada reče njemu Isus: idi od mene, sotono; jer stoji napisano: Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi” (Matej).