Stradanje Gavrilovića iz Rakara

U knjizi „Crveni jaram”, nastaloj 1991. godine, bavio sam se vremenom prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda i nasilne kolektivizacije, sprovođene od 1947. do 1953. Uz drugo izdanje čitaocima se nudi i jedna dopuna: ovovremeno kazivanje potomka bivšeg „sabotera” Čedomira - Čede Gavrilovića iz Rakara.

Čeda Gavrilović (Foto: Ljuba Rankovic)

Zapis iz 1991 - Obrazovasmo seljačku radnu zadrugu nas 16, uglavnom članovi Partije. A šta smo imali - svega oko pedesetak hektara obradive zemlje. Kad na kraju godine odbijemo rashod pa čist prihod delimo sa trudodanima, ispadne slabo. A i slabo se radilo tako da smo više imali koristi od ono malo okućnice što smo bili ostavili. Od države slaba pomoć, samo i dalje obećavaju. U početku dogonimo volove svojim kućama, pa krenemo da pravimo zadružnu štalu. Nema materijala, a mi onda razrušimo kamene zidove započete seoske crkve i taj materijal iskoristimo.

- Čujemo, rasturila se seljačka radna zadruga u Kadinoj Luci, pa neki naši zadrugari išli tamo i otuda doneli mustru kako se piše molba za izlazak. Vidim, polovina hoće iz zadruge. Ja ne smem, jer oni iz Ljiga znaju - čim ja izađem, i svi će ostali. Bio sam na velikim mukama. Prevarim se, ujede me guja, napišem molbu i pravo kod Ratka Uskokovića da zavede u knjige. Ratko i neki drugi su već bili podneli molbe za izlazak.

- Posle tri dana zovu samo mene u Udbu, u Ljig, pravo pred šefa Stanka Nikića. Veli: „Gde si ti, tico? Ti si našao da razbijaš zadrugu!” Ja se pravdam, ali ne vredi. Ono mlado, ludo, vulgarno i goropadno hoće nos da mi izgrize. Odmah me bace u zatvor - u podrumu Steve Markovića. Sutradan, čujem, dovode ostale iz Rakara, ali njih ne zatvaraju. Na drugom saslušanju rečeno mi je da drugi nisu zatvoreni, jer nisu krivi pošto sam ih ja navodno, nagovorio.

- Tako ostali zadrugari povukoše zahteve za izlazak iz zadruge, a mene ostaviše na cedilu - da platim ceh. A platio sam ga dobro. Osude me na tri godine robije kao narodnog neprijatelja i na konfiskaciju imanja. Sudija, neki Tane, pita svedoke - moje „saborce” iz SRZ, da li ostaju pri izjavama koje su dali pred šefom Udbe. Oni odgovaraju da se slažu. A šta su rekli, to bog sveti zna i da li je javni tužilac napisao onako kako su oni rekli, to se na sudu nije ponavljalo niti upoređivalo. Tada je bilo ono mutno vreme i onaj Informbiro, niko nije smeo da stane na moju stranu. Konfiskovali su mi 11 hektara, sa kućom, magazom, vajatom čak i lebnom furunom. Ostavili su samo štalu i kolibu, valjda da se sećam gde sam ih čuvao i hranio.

- Izdržao sam dve godine, nešto u Zabeli, a ostatak u Ramskom ritu kod Velikog Gradišta, u društvu sa sedam-osam stotina „žitara” iz Vojvodine. Kad sam pušten kući 1953, seljačke radne zadruge se već rasturile, i ona naša u Rakarima, i to od onih istih što su mene oterali na robiju zbog navodnog pokušaja rušenja. Oni što su se izvukli na moj račun, već povratili svoju zemlju, a moje ostalo konfiskovano i već prešlo u posed Zemljoradničke zadruge Gornja Toplica... U opštem grabežu neki su uzeli moje kace i burad.

Zapis iz 2004 - Posle donošenja Zakona (1991) o vraćanju zemlje, oduzete 1953. godine o osnovu zemljišnog maksimuma od 10 hektara, i nešto ranije konfiskovane zbog neizmirenih obaveza - predaje državi „viškova” poljoprivrednih proizvoda, opštinske komisije su često tumačile propis tako što su na ove druge i dalje gledale kao na „sabotere” i „špekulante” i tako „opravdavale” stav da se Zakon na njih ne odnosi. Dosta preživelih „kulaka”, ili njihovih potomaka, je diglo ruke od spora. Neki su potražili pravdu na višim istancama. Retki - uporniji su delimično i uspeli. Na žalost, popriličan broj opljačkanih nije, ni posle više od pola veka, od svoje države dobio izvinjenje, u vidu rehabilitacije a kamoli otetu imovinu.

Jedna takva nepravda i dalje teče prema živim potomcima Čedomira Gavrilovića iz Rakara. Prvi deo Čedine drame opisan je u knjizi „Crveni jaram” pod naslovom „Pojeli pa zaboravili”. Čeda nije dočekao pravdu - umro je 1996. godine.

Među živima nisu ni supruga Rosa, ni ćerka Gordana. Sedam godina od očeve smrti Čedomirov sin Dragomir Gavrilović priča o daljoj uzaludnoj potrazi za pravdom:

- Moj otac i ja samo 1992. napisali prestavku Skupštini Srbije, gde smo sve lepo obrazložili. Tačnije - tražili da se oteto vrati. Ni to nije uspelo. Dve godine kasnije, u jesen 1994, podneli smo zahtev Javnom tužilaštvu Republike Srbije, da se obnovi krivični postupak. Odbijeni smo. Napisaše, da to po važećim zakonima nije moguće. Ja nisam pravnik, ali o celom slučaju sam razgovarao sa dosta advokata, sudija, pravnika. Svi su mi rekli da je „po važećim zakonima” obnova postupka moguća: pogotovu što se iz sudskih spisa, koje smo priložili, vidi da je presuda o robiji i konfiskaciji doneta suprotno Krivičnom zakonu i Zakonu o krivičnom postupku. Mi mislili da je to samo tada, 1951, bilo moguće iz političkih i ideoloških razloga, ali ne i kasnije. Pokazalo se da smo bili naivni.

Dočekali su Čedini potomci oktobar 2000. i početak sledeće godine kada je praktično sve bilo u rukama nove vlasti. Sinovi Čede Gavrilovića - Dragomir i Ratomir, strpljivo su čekali pola godine, računajući da novoj vlasti treba vremena da stane na noge. Pošto od očekivanog Zakona nije bilo ništa ni u naznakama, braća su u junu 2003. „presavila tabak” te novom Javnom tužiocu Republike Srbije uputila novi zahtev za obnovu postupka. Pravno je sročen, sa jasnim opisom grubih nezakonitih radnji Sreskog suda u Ljigu i Okružnog suda u Valjevu, koje su počinili kako u pogledu Čedine robije tako i u pogledu konfiskacije. Na primer: da je Čeda osuđen na tri godine strogog zatvora po Zakonu koji se isključivo odnosi na članove Zemljoradničkih zadruga „koji podrivaju rad, red i organizaciju iste”, a dotični Čedomir je bio u SELJAČKOJ RADNOJ ZADRUZI koja se od Zemljoradničke razlikovala kao nebo od zemlje. (Pozajmili ljudi zakon.) Drugo: Presudilo se po „dokazima” trojice svedoka (ranije zavađenih sa optuženim) koji su tvrdili da je Čedomir neku drugu petnaestoricu navodno nagovarao da se ispišu iz Seljačke radne zadruge, pošto nije uspešna. Predlog odbrane da se na sud pozovu i tih petnaestorica nije prihvaćen. Na sledećm pretresu Čedu ponovo iz Udbinog podruma dovode pred sud. Ovog puta advokat odbrane predaje sudu overene izjave onih petnaestorice gde oni izričito tvrde da ih niko, pa ni Čeda, nikada nije nagovarao da se ispišu iz radne zadruge niti da su oni to negde slučajno pričali.

Po kazivanju Rose, pokojne Čedine supruge, koja je tada prisustvovala suđenju, sudija nije imao kud. Bio je spreman da uvaži nepobitne činjenice ali se u trenu predomislio kada je sa stolice, sav besan, skočio islednik Udbe Stanko Nikić i strogo „predložio” da sud treba da uzme u obzir samo izjave ove trojice, koje su, kako je tada rekao, „jedino istinite.” I Čedi Sreki sud u Ljigu tako zapečati sudbinu. Kasnije to osnaži i Okružni u Valjevu. To što je Brozov režim nepunu godinu kasnije priznao da seljačke radne zadruge ne rade dobro, da ih treba rasformirati - nije pomoglo Čedi da ga puste iz robijašnice i vrate mu konfiskovanu zemlju. (U lonac ide onaj petao koji prvi kukurikne!)

- Javnom tužiocu Srbije smo, pored svih ovih činjenica, predočili i to kako su nam „pravedno” oduzeli imovinu - nastavlja dalje priču Dragomir. - Oteli su više od 11 hektara najbolje zemlje uz kuću, skoro do praga, a nama ostavili, kao minimum, dva hektara i 16 ari, uglavnom od kuće daleko 13 kilometara. Došli smo bili do biološkog opstanka - majka Rosa sa troje maloletne dece: ja, najstariji - 15 godina, sestra Gordana - 12, Ratomir - devet.

- Sve smo to, lane u junu, napisali Javnom tužilaštvu Srbije, koje je kasnije tražilo, i od Opštinskog suda u Ljigu dobilo svu dokumentaciju iz koje se do tančina vide sve nameštaljke, laži i nezakonitosti. Očekivali smo, nadali se sa razlogom, da se naloži obnova postupka gde bi se nedvosmisleno dokazalo da naš otac nije bio ni saboter, ni narodni neprijatelj naroda i države, da mu je nevinom dosuđena surova robija, oteta imovina, da smo i mi, njegovi potomci, bili bezdušno obeskućeni, naterani u život pun suza, poniženja, strepnje...

- Jesenas, osmog septembra 2003. godine stiže odgovor od Republičkog javnog tužilaštva, zaveden kao KTZ broj 473/03:

„U vezi vaše inicijative za ponavljanje krivičnog postupka u predmetu Opštinskog suda u Ljigu K. br. 382/51. obaveštavamo vas da po sada važećim propisima još uvek nije moguće izvršiti ponavljanje postupka.”

NAPOMENA: Narudžbine knjige „Crveni jaram” na telefon 014/83-487