Put u Gra(da)c

Božin Janevski, književnik i publicista iz Valjeva, piše mi o jednoj lokalnoj dilemi. „Radi se o imenu Gradac, koje je došlo od ruševina tvrđave u neposrednoj blizini Valjeva, pa je vremenom prešlo u hidronim za reku koja izvire i teče ispod te ruševine, a potom obuhvatilo i jedno naseljeno mesto. Kod svih ranijih pisaca, počev od Matije Nenadovića i njegovog sinovca Ljube, preko Milovana Glišića, sve do šezdesetih godina prošlog veka, govorilo se ovde i pisalo Graca, Gracu, Gracem, kao i gračanski. Tu je i rečica Gračanica, kao i crkva istog imena. Ljudi koji žive u porečju reke Gradac sebe uvek nazivaju Gračani, a dosta Valjevaca nosi prezime Gračanin.”

NIN, 25. mart 2004. (Foto: Ljuba Rankovic)

„To isto prezime” - stoji dalje u pismu - „nosi i jedan ovdašnji filolog koji zastupa suprotan stav od opisanog. U ulozi lektora on je korigovao moje književne tekstove o Gracu, pa je ubacivao d, pišući Gradca, Gradcu, Gradcem, kao i gradačanski. Ipak se nije usudio da posluša moju poruku o potrebi lične doslednosti te da promeni i svoje prezime u Gradčanin... Stav rečenog lektora su preuzeli listom svi ovdašnji novinari, što još ne znači da je on u pravu, jer svi i dalje pišu Gračanica... Nedoumica nije mala, kao što vidite, a obe strane imaju nekakve argumente. Mislim da je tema privlačna za sve, jer je Gradaca i Gračanica puna Srbija...”
Zaista, po enciklopedijama, Gradac je nekadašnje ime Čačka, postoji manastir Gradac u dolini Ibra, selo Gradac blizu Kragujevca s paleolitskim nalazištima, letovalište Gradac na Makarskoj rivijeri i tako dalje. Poreklo imena je u zajedničkoj imenici gradac, koja je nekadašnji deminutiv od grad. Samo za tu imenicu promenu je naznačio Pravopis iz 1960, dajući (u rečniku) genitiv graca i množinu graci. Za ime Gradac nije data promena, ali je u tački 82(b) rečeno da se suglasnik d može pisati u padežima od nekih imena kao što su Zabradac - Zabrdca ili Brgudac - Brgudca.

U kasnijim godinama, tokom rasprava o dopunama Pravopisu, postavilo se pitanje Gra(d)ca, koji je sigurno važniji i poznatiji nego Zabrdac i Brgudac. Sarajevski „Pravopisni priručnik” Markovića, Ajanovića i Diklića, 1975. godine, propisao je tako) „Gradac - gen. Gradca (za razliku od Graca, grada u Austriji)”. Za isto rešenje opredelio se i Milan Šipka u svom „Jezičkom savjetniku”, takođe pominjući potrebu razlikovanja od Graca u Austriji. Dodao je, istina, da „u praksi, naročito u dnevnoj štampi, imamo masovno: Graca, u Gracu i sl.”. Opet uz pominjanje austrijskog grada, promenu Gradac, Gradca, Gradcu usvojio je i sadašnji, Matičin Pravopis.

G. Janevski, prema tome, ne bi trebalo da se ljuti na dosuđenog mu lektora ni na valjevske novinare: oni su samo primenjivali Pravopis. Ostaje - pogotovu sada kad je u pripremi novo izdanje Pravopisa - da se upitamo koliko je opravdano navedeno pravilo. Nema nikakve sumnje da se d gubi u promeni imenica kao očevidac - očevica ili domorodac - domoroca. Zašto bi samo Gradac bio izuzetak? Zar nam je Grac toliko važan da ćemo po njemu da ravnamo naš pravopis? Možda je važan Zagrepčanima, koji u Grac svaki čas trknu radi šopinga, ali nama je u tu svrhu dovoljan Segedin.

O pridevu od imena Gradac pravopisi ne kažu ništa, mada bi bilo logično, kao što upozorava naš čitalac, da ono što je iz GraDca ili sa GraDca bude graDčansko. Da potom i Gračane pretvorimo u GraDčane, i čak Gračanicu (od istog korena) u GraDčanicu - bilo bi ipak previše. Gde treba stati? Eto materijala za razmišljanje sastavljačima Pravopisa za 2005. godinu.