Desankin kišobran

Desanku Maksimović sam upoznao kao mladić, u „Misli”: ona je već tada bila slavna poetesa, a ja pisac početnik, pa je ona to tadašnje poznanstvo i zaboravila. Ali pamtila me je njena sestra Mara, s kojom sam bio kolega na studijama.

Desanka Maksimović (Foto: Ljuba Rankovic)

Kao i u svojim poetskim inspiracijama, Desanka ličnošću, pa i svakodnevnim životom, sintetizuje visoku intelektualnost i narodsku, seljačku jednostavnost: kad god sam bio s njom, osećao sam se na selu, u svom detinjstvu, i istovremeno i pročišćenoj, odnegovanoj sredini filozofa i pesnika. S Desankom mi je uvek bilo lako naći zajedničke teme, pa i zajednički jezik, uprkos razlikama u svemu - u ideologiji, u politici, u mentalitetu. Desanka sve brzo shvata, koliko razumom, još više intuicijom: ta žena, koja nikad nije bila mnogo lepa, ima najumnije, uvek mlade i uvek budne oči i tople, obujamne, a istovremeno čvrste i samopouzdane reči.

To je ličnost čudnih, nedokučivih raspona: u sebi je našla smeštaj za najraznovrsnije, najkontroverznije ličnosti: za svakojake otpadnike - za njih napose, za ljude iz vlasti i za onu neizbrojnu množinu neutralaca i konformista. Pri tome je uvek ostajala svoja: nikad je nisam čuo da hvali komunizam, ali bezbroj puta je iskazivala simpatije za pojedine komuniste. Naklonjena, sapatnički, sirotim i obespravljenim, ali bez mržnje na bogataše. Veoma nacionalna, čak nacionalistička, prijateljevala je, gradila mostove, s kulturnim radnicima drugih naroda čak i s onima koji su se bacili kamenom i mržnjom na njen, srpski narod dok je stenjao i krvario pod okupacijom. Nikad nije odobravala nasilja i uvek ju je spopadao gnev na nasilnike.

Množina, možda i većina, ima o Desanki predstavu kao o nežnoj, bolećivoj ličnosti - svakako prema mladenačkoj, ljubavnoj strani njene poezije. Ta predstava je nepotpuna, pa i pogrešna. Mada Desanka ima i ta svojstva, u biti, u korenu je ona tvrda, neprobojna i „svojeglava”. Jer mada je u odnosu prema vlastima pravila protokolarne ustupke - naročito smrtima velikih i velikim svetkovinama - nikad se nije nikom nudila a u svojoj poeziji ostajala je dosledno čista, pa i nepomirljiva. Štaviše, ostajala je ona takva, verna nekom svom unutarnjem načelu i u politici: sa Zogovićem, prognanim u četiri zida s doušnikom, nije prekidala odnose, mene je posetila uskoro po mom padu s vlasti, a nije prestajala da se druži s ruskim piscima i da voli Rusiju i u vreme žestokih sporova naše i sovjetske vlade.

Mada nežna, gipka i prilagodljiva, Desanka i u svakodnevnom životu zadržava nedostupnom, nerazorivom, svoju bitnost. Nije imala srećan lični život, mada se na njoj to nije primećivalo. Sa suprugom Sergejem, Rusom, dobro se slagala: on je prerano oboleo, a ona se prema njemu odnosila s brižnom strogošću majke. Smrti u porodici su je teško pogađale - naročito smrt sestre Mare, s kojom je zajedno živela i koja joj je bila drug, neizostavni čuvar i nerazdvojna sestra: neočekivana smrt Marina bacila je Desanku u bezmerni jad i očaj... Izgledalo je da će nesreća utopiti sobom i Desanku. Ali ja sam - valjda i zbog toga što sam je poznavao i voleo - verovao da će se istrgnuti iz nesreće svojim nerazorivim, nedokučivim životnim jezgrom... Sreo sam je 1981. godine, na sahrani zajedničkog prijatelja Veljka Kovačevića. Okupili smo se oko nje Matija Bećković, Borislav Mihailović Mihiz i ja, pod njen kišobrančić - da na trećinu sklonjeni od kiše nađemo skloništa i životnosti. I Mihiz se setio stihova iz njene pesme: na sahrani, seljaci razgovaraju o smrti kao o prirodnosti i o Bogu kao najvišem kmetu. I ti stihovi u tom trenutku - to je takođe bilo iz Desankinih neprolaznih, neizmenjivih korena koji su njeni koliko i njenog naroda...