ovo vreme

Generali iz dečjeg vrtića „Vesela zemlja Serbija”

A iz daljine se čuje plač gusala

Živoslav Miloradović

Kada penzionisani general Ratko Mladić bude konačno uhapšen i upućen u Hag, za očekivati je da tim povodom izdato zvanično saopštenje bude nalik nekim prethodnima. U njemu će, osećam, pisati da je đeneral svo ovo vreme bio u sopstvenoj garaži gde je petljao nešto oko kola, ali da o tome zvanične predstavnike države niko nije obavestio pa stoga oni nikako nisu ni mogli da preduzmu odgovarajuće korake. I, naravno, kao niti u ranijim slučajevima, državu ni sada neće zanimati kako je bilo moguće da čovek zbog koga njenim podanicima već nekoliko godina nad glavom visi mač ponovne izolacije, tako dugo popravlja sopstveni automobil, te ko mu je za svo to vreme dodavao ključeve, išao u samoposlugu po pivo i povremeno burek sa mesom?

Ko ne veruje u ovo snoviđenje neka se seti slučaja građanina Ulemeka, među prijateljima poznatijeg kao „Gospodin Legija”. Taj je svo vreme od atentata na Zorana Đinđića do momenta predaje organima gonjenja, proveo u telefonskoj govornici ispred svoje kuće gde, naravno, niko nije ni pomišljao da ga traži. (Šta će Legija u govornici kada se zna da raspolaže mobilnim telefonom?)

A posle će ovi isti bajkopisci da nam se na glas i u lice čude zašto ozbiljan svet iz okruženja nam a i šire, izbegava da sklapa poslove sa ovim neverovatnim Dečjim vrtićem zvanim „Vesela Zemlja Serbija”. To će opet biti krivica tih zlih, nadrndanih i podmuklih zapadnjaka koji samo gledaju kako da nas urnišu i ponize.

Nameće se nedvojbeni utisak da je sindrom dečjeg vrtića postao osnovnim idejnim određenjem vaskolike politike aktuelne „leglističke” vlasti. Koštuničino svojevremeno ritanje na Hag i obaveze ovdašnje države prema Međunarodnom sudu za ratne zločine sada se pretvorilo u njegovu noćnu moru sa kojom će morati da se suoči koliko do naredne jeseni. Zdravim razumom (mada politički rezon nije baš uvek u skladu sa elementarnom logikom) se nikako ne može proniknuti do odgovora na pitanje zbog čije bake zdravlja su potrošene godine natezanja sa Međunarodnom zajednicom i dobrano izgubljen korak ka evropskim i svetskim integracijama te na taj način velikodušno ustupljen primat konkurenciji iz neposrednog geopolitičkog okruženja? Sintagma „bakino zdravlje” nije niti slučajna niti neodmerena. U Srbiji su još uvek na snazi (te u dobrom zdravlju i raspoloženju) one političke opcije koje se zasnivaju PRE svega na ličnim ćarovima i sitnoj šićardžijskoj vajdici. Linija koja je politiku DSS delila i deli od nečega što bi se moglo nazvati đinđićevskom reformskom strujom, nastala je ispod iskrzanog lenjira jedne palanačke svesti zasnovane na teoriji o crkavanju komšijine krave. Dakle, nije bitno to što ćemo morati kad - tad da isporučimo sve haške optuženike, nije bitno to što će otezanje sa ovim poslom zemlji naneti neprocenjive štete, nego je bitno i najvažnije da se političkom oponentu polome noge. U tom nastojanju se i uspelo: protivnik je platio sopstvenim životom, ali Hag se ni za jotu nije pomerio dalje nego što je bio. Naprotiv, tu nam je za vratom, bliži nego ikada.

Da, reći će neko, ali se zato aktuelni predsednik vlade ne preziva Đinđić nego Koštunica. A drugi će dodati: a da se nije toliko petljalo sa Hagom možda bi se aktuelni predsednik sada prezivao Tomić ili Vučić.

Rezon nije bez pameti ali samo u okvirima Dečjeg vrtića „Vesela Zemlja Serbija”. Jer samo u institucijama u kojima borave sitna dečica, sve je šala i zabava uključujući i ratove u kojima se puca iz drvenih pušaka, viče ta-ta, mrtav si, a posle se mrtvi podignu pa nastave da jurcaju u kakvoj drugoj igri skrivalici. Samo štićenici „Vesele Zemlje Serbije” nisu u stanju da vide vezu između dalje sudbine Kosova i suočavanja sa zločinima koji su tamo počinjeni „u naše ime”. Samo oni nikako da shvate da je bez obzira na ubeđenost o sopstvenoj moći i pravednosti, naš međunarodni rejting veoma nizak te da u sukobima koje imamo sa okolinom, publika navija isključivo za drugu stranu. Mi smo stekli renome prljavih igrača, pa svi oni koji treba da se opredele, a nemaju mnogo vremena niti moći za promišljanje, biraju one druge za sopstvene favorite. Jednostavnije rečeno: još dugo će svaki zločin koji će na Kosovu činiti albanska strana imati manju težinu u svetskoj javosti od zločina koji je činila srpska strana. To jeste nepravedno i tragično za Srbe na Kosovu, ali još tragičnija nespremnost kako Mitrovice tako i Beograda da izabere pravu strategiju u nastupu prema Evropi i svetu. Hoće reći: ako ti publika zviždi ne možeš joj pokazivati prst srednjak. Odnosno, u Dečjem vrtiću, to je i moguće i poželjno. Tako se radi i u zatvorskom dvorištu , na seoskoj utrini, i na svim onim mestima gde se nadmeću ili bore nedozreli, prištinuti i umišljeni. Ozbiljni igrači se nameću kvalitetnom i čistom igrom. Ozbiljni igrači ne sakate protivnike čak i onda kada isti to zaslužuje, ozbiljne igrače protivnici poštuju, a publika obožava.

Ozbiljni igrači obeležili su dobar deo srpske novije istorije. A onda kada su nam se u prvi tim ubacile bitange publika je počela da nam zviždi. I tu je tajna naše kalvarije.

Stoga se nikako, ni pod kakvim okolnostima nekakav general koji se zavlači u garažu i godinama petlja oko svojih kola, stavljajući pri tom na kocku sudbinu sopstvenog naroda, ne može smatrati rodoljubom, ponajmanje junakom. Junaci su, i to nas je istorija učila, bezuslovno odlazili u smrt zarad spasa zajednice kojoj su pripadali. Junak je onaj koji život zajednice pretpostavlja sopstvenom životu. Upravo se u toj žrtvi nalazi osnov poštovanja koje zajednica gaji prema svom junaku. Poštovanja prema njegovoj ljubavi prema drugima koja nadilazi elementarni obzir prema sebi samom i sopstvenom životu. Ne može se biti junak, a da se pri tome ne bude i čovek. A svi oni koji neljude smatraju za junake ni sami nisu ništa bolji od svojih idola.

Naravno u dečjim vrtićima, zatvorima, na seoskim utrinama i sličnim mestima, ovo pravilo ne mora da važi.

Mada, nije rečeno.