Sledbenici Jovana Cvijića i Tibora Sekelja

Ljiljana Ljiljak (Foto: Dušan Jovanović)

Nakon tri i po decenije postojanja istraživačkog pokreta, hoće li Tepca, selo podno durmitorskih visova, nad smaragdnom Tarom, biti nova Istraživačka stanica? * Slike Boška Đokovića stare tri decenije okupile Durmitorce na Žabljaku * Kako su tri hrabre devojke i sedam mladića prošli kanjon Nevideo? * Tek otkrivena pećina na Maganiku prozvana Icićeva pećina, po valjevskom speleologu Milošu Iciću.

U kišno i prohladno veče, 29. jula, mnogo pre otvaranja izložbe povodom 35 godina postojanja Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda”, u Kulturnom centru Žabljaka prepuno posetilaca. U holu gde su izložene fotografije Boška Đokovića, nastale od 1975. do 1980. godine, tokom istraživačkih akcija u selu Tepca, najviše znatiželjnih, najglasniji komentari. Skromna postavka 40-tak crno belih fotografija deluje kao zaustavljeno i vraćeno vreme: crkva tepačka, skromna bogomolja primorskog tipa; stranice jevanđelja koje je, saznajemo, nestalo; slike kuća i ljudi iz familija Jović, Petković, Marić, Džabasan, Laušević, Popović, Obradović. Potomci i meštani komentarišu svaki uhvaćeni kadar. Autora najčešće pitaju ima li knjiga da se kupi. Knjiga o Tepcima.

Radomir Džabasan prepoznaje strica, Milena iz iste porodice po otvorenim prozorima na drvenoj planinskoj kući zaključuje da je fotografija nastala dok je još bilo u njoj ukućana. Milisav Tomčić toplo govori o svoj babi Janji Tomčić: slikana je odevena u narodnu nošnju. Da li ima slika savardaka, kolibe od pruća bez poda, pokrivene dugovlatom raženom slamom - tragaju Svetozar i Aleksandar Popović. Pero Petar Kaljević oduševljen je slikama Tepčana svirača na „dvojenicama”, sviralama, srpskim guslama. Jeste, on je kaže potomak porodice Kaljević koja se iz Tepaca delom doselila u Valjevski kraj. Po đedu Miši, čiji je sin bio otac čuvenog vojvode, u novom zavičaju Kaljevići su dobili i novo prezime!

Izložba je dragocena etnografska građa, povod i za pomisao o tome kako se niko sistematski ne bavi foto dokumentovanjem života i stvaralaštva ljudi, burnih procesa menjanja i umiranja naših sela. I zašto ni u Bebića Luci, ni sa Letnjom školom arhitekture u Petnici nije imalo dovoljno snage i istrajnosti za tako šta. Događaj koji su pripremili Valjevci i Boško Đoković sigurno je kulturni i duhovni, svetla tačka u našim traganjima za vrednostima kojima bismo se, ako ih očuvamo, oduprli halapljivoj turističko planetarnoj mašineriji koja guši i ono preostale autentičnosti Durmitoraca. Na to upućuje i komentar Beograđanke i Tepčanke Jadranke Laušević (udata Priljeva), koja se seća kad su prvi put, a tada je imala 16 godina, stigli istraživači i selo podigli na noge. „Znate, oni su posmatrali nešto što je meštanima bilo obično. Nisu znali ni prepoznavali u tome nešto posebno vredno. A sada u ono 40-tak kuća iz kojih ide dim, od kojih pola polako umire, mnogo šta je sačuvano zahvaljujući Bošku i Valjevcima istraživačima. Nakon „Karavana” Milana Kovačevića na televiziji, niko na takav način nije prepoznao vrednost Tepaca”.

Predstavnici sela se zahvaljuju Valjevcima na izložbi, dive se istrajnosti dolazaka. Pljesak oduševljenja za autora izložbe. Ognjen Jović, speleolog i astronom, toplo govori jednu od pesama iz knjige narodnog umetnika Slobodana Marića „Herceg Stjepan u Tepcima”. Povodom jubileja - izdanje Društva istraživača u znak zahvalnosti za saradnju i gostoprimstvo. Deseteračke junačke i lirske presme, zapisi i opisi mesta, legende. U dve pesme i istraživači ušli u narodni stih, ko junaci sokolovi...

Tepci su mesto prve istraŽivaČke akcije i decenijama mesto obuke najmlađih članova Društva na čuvenim letnjim istraživačkim akcijama koje su na noge znale da podignu i pola Valjeva. Simbol i najvrednija potvrda vrednosti pokreta, ideje i kontinuiteta. Smešteno iznad smaragdne Tare, podno litica Obzira i Đurevca (1625 metara nadmorske visine), u skoro pitomoj župi, u surovom kamenu Durmitora, Tepci su bili jedno od najvećih sela nekadašnjih država. Za Holanđane i Nemce, ljubitelje kanjona Tare i splavaranja, nezaobilazno mesto u itinererima.

Sutradan, po sunačanom danu, stižemo u istraživački kamp Tepca. Plato na uzvišenju, vri kao pravi mravinjak. Oko stare, kamene skromne a lepe škole pripreme da se pogoste brojni gosti, istraživači veterani, meštani Tepaca. U školi jedna učionica pretvorena u spavaonicu. U drugoj, kompjuter u koji nekoliko dečaka i devojčica ubacuje podatke o tome šta su radili prethodnog dana. U drugom uglu krletke sa pticama. Miloš Jevtić, biolog, priča o uznemirenim pticama šarolikog perja, pokazuje majušnog cajzana, žiška, našeg kolibrija. Pustiće ih sve, kaže, kad se akcija završi. U prijatnom hladu školskog zdanja zatičemo maskotu akcije pod improvizovanim baldahinom - mlada sova koju je početkom godine prstenovao u Valjevu Marko Raković, pa je uhvaćena i dovedena u Tepce. Miljenica svih, i svi njeni miljenici. Kad je pomilujete, čučurliće. Pričamo sa najmlađom učesnicom, desetogodišnjom Jovanom Jokić. Kaže da je naučila da hvata leptire, da sa Jelenom skuplja čajeve i da će napraviti svoj prvi herbarijum. Stalno propituje znamo li njenu tetku, speleologa Olju Pavlović. Nešto stariji Predrag Damjanović Ćuća autoritativnim glasom znalca priča o zmijama, kako je tog dana uhvatio poskoka, o sovi i sovama, pticama i kompjuteru. Lako lomi jezik za latinske nazive. Nije, kaže, pecao na Tari, a poneo je pravi sportski štap, loše je vreme bilo, a dnevna dozvala 10 evra! Studentkinja Natalija Živanović kazuje kako su je ovakve akcije opredelile da se posveti hortikulturi. U Društvu se naučite sistematičnosti, otvori se u vama neka strast ka saznanju, radoznalost za sve tajne živog sveta. A toliko tajni ima - kroz smešak sijaju lepe Natalijine oči.

Uz drveni stolac sa klupama ozbiljne razgovore sa uglednim Tepčanima vode Dušan Jovanović i Boško Đoković. Da li je selo saglasno da se Društvu istraživača prenesu u vlasništvo parcele platoa na kojoj je škola, pogodna da se u njoj otvori stalni istraživački centar za obrazovne programe. Da selo uputi predlog, zvanično na nadležne adrese u ministarstva, Nacionalnom parku. Takav centar valjao bi celom selu, bilo bi mesta i da se zaposle mladi, radio bi tokom cele godine, objašnjavaju revnosto starini Gojku Popoviću i pilotu u penziji Saviću Lauševiću. Njihova se reč u selu poštuje. Da se takvim projektom okruni 35 godina prisustva mladih istraživača, naučnika i otvori svetski centar kao što je to istraživački pokret uspeo u Petnici. Bila bi to prava dopuna aktivnostima Nacionalnog parka. Razumni argumenti sa obe strane. Ideja, stara koliko i Društvo. Videćemo.

Ostavljamo prepun kamp Valjevaca, Beograđana, Subotičana, Novosađana, mladih iz Bačke Topole. Preko sto učesnika podmlatka i biologa imaju akciju do 10. avgusta. Pozdravljamo se sa meštanima koji stižu sa darovima. Nadi Đoković, starom istraživaču, Desa Popović daje flašu loze, kafu i šećer. Kaže: „Nado, srećna valjevska proslava”. Za velikom trpezom meštani već služe svoj specijalitet - jagnjetinu na lešo. Na povratku iz Tepaca, na šumskim putu koji vodi liticom do preko 1600 metara iznad sela, susrećemo predstavnike Opštine Žabljak sa saradnicima. Zvaničnike Valjeva nismo videli.

U Žabljaku, pred veče, saznajemo više detalja o velikom poduhvatu speleloga - ronilaca. Svetsku atrakciju i izazov za odvažne, kanjon Nevideo reke Komarnice, prošli su hrabre Jelena Srećković, Dušica Trnavac, Dina Skarep i jači deo ekipe - David Maksimović, Marko Tomić, Predrag Preža Marković, Nenad Dimitrijević, Marko Popović, Goran Čitaković i Željko Petrić. Dina Skarep kaže da je, od kad je došla u istraživače pre 16. godina, prati ta priča da se mora proći Nevideo. Možda i zbog podviga iz 1999. godine kada su ga prošli bez opreme (u šortsevima) Dragan Lekić Bidža, Svetolik Sveta Kovačević i Zoran Trninić Koki. Sad su i oni ostvarili san sa skromnom alpinističko-speleološkom opremom i u ronilačkim odelima. Dva i po kilometra prolazili su pet i po sati, kroz planinsku vodu sa temperaturom od 7 do 10 stepeni Celzijusa, kroz kaskade, lonce, preko litica, roneći kroz vodu u potpunom mraku, duboku nekoliko metara. Prošli su kanjonom iz kog se nebo jedva vidi, a širok je koliko raspon ruku. Marko Tomić kaže, bilo je to lako i lepo sa ljudima u koje imaš poverenja. Dina dodaje da ne može da kaže da je baš nimalo nije bilo frka. I da je najlepši deo uvek kraj, kad se izađe na sunce. Kad dođete na toplo kuvano vino i vatru koju je založio, strpljivo ih čekajući, iskusni Sveta Kovačević. Štampaće majice sa sloganom VIDIJO-NEVIDIJO. A i film je uspeo. Videće Valjevci neviđeno, poručuju do grla obučeni u toplu odeću, promrzli a puni sreće zbog podviga.

I nije kraj letnjim izazovima za speleologe. Sa Durmitora ispraćamo ih na Maganik koji, nakon nekoliko godina pauze, ponovo pohode. Istraživaće rupe, jame, vrtače, pećine na Đedovom dolu sa Beogradskom gorskom službom spasavanja, na visini od 1670 metara. Astronomi, koji su po prvi put imali akciju na Durmitoru, posmatrajući zvezdano nebo sa Đurevca, visa iznad Tepaca, pred povratak uveliko pričaju o posmatranju Perseida sa Medvednika tokom avgusta. Skromna oprema nije razlog za odustajanje kaže Bojan Besednik, nadajući se da će njegova generacija uspeti da nabavi kvalitetan teleskop. Sa opremom kubure i nakon uspešnih snimaka pomračenja Sunca pre pet godina, kaže Nikola Božić najavljujući dokumentarni film o tome kakvo su Valjevci imali pomračenje pameti tog dana kad se desio redak a prirodan fenomen pomračenja Sunca. Prazan grad, sa zamračenim prozorima u iščekivanju smaka sveta.

Da li se pokret iscrpeo na tradicionalim naučnim disciplinama koje podrazumevaju terenski rad - geologija, geografija, biologija, astronomija, arheologija? Da li je sadašnja vitalna generacija na tragu nekim novim izazovima i temama? Šta posle ovih 35 godina? Mladih i znatiželjnih će uvek biti. Ali treba li im nuditi poznate obrasce. Istraživači jesu jedini autentičan brend Valjeva, dovoljno širok za sve nove sadržaje. Kako izbeći rizike koji su odneli Mandu i Rundu (Zoran Janković)? Razgovara se o tome na obali Crnog jezera, u mrkloj noći, iščekujući 20-tak istraživača da se spuste sa Bobotovog kuka, sa 2.502 metara nadmorske visine. Oči tragaju za prvim svetlostima baterija iz najdublje tame. Dugo nema ni glasova. Veza se uspostavlja mobilnim. Hvala tehnici, lakše nam je. Na taj čuveni vrh krenuli su kasno. Konačno, vraćaju se u grupama, zadovoljni. Nije im bio težak mrak koliko par neadekvatno obučenih učesnika pohoda koji traje najmanje devet sati. Sima Jovanović kaže da na vrhu nije nađena knjiga utisaka. Neko ju je uzeo, i, nadaju se svi, predao popunjenu centru Nacionalnog parka na Durmitoru. Po tradiciji. Kao što je i osvajanje Bobotovog kuka za sve istraživače iz Valjeva neka vrsta ispita. Ritual.

A Memorijal na Todorovom dolu, goleti, kamenjaru i u surovoj lepoti stena na plavetnoj visini od skoro dve hiljade metara, održan je dan ranije, na dan pogibije Vladimira Mandića Mande, 29. jula 1969. godine. Svake godine u isti dan. Stiže se do njega uskim makadamskim putem nakon 28 kilometara od Žabljaka, sa okukama sa kojih je iz autobusa i strašno pogledati u bezdane. Što autobusima, što džipovima i kolima stiglo je preko 150 istraživača svih generacija. Nema tu velikih reči, kaže se osnovno o akcijama i planovima, položi cveće na Mandinu ploču. Porazgovara sa dežurnima u katunu Kecojevića, par stotina metara od mesta tragičnog događaja. Pokretač i osnivač Društva, Dušan Mihajlović, ove godine ne govori okupljenima. Susreti su najdragoceniji: Mihajlo Trifunović Prčoje, čuveni šahista, stigao iz Subotice. Tu su Dragan Stojanović Ćela, kandidat za valjevskog gradonačelnika; maskota speleologa Dragan Živković Trulija, koji je proletos sam iskopao prolaz od 400 metara Pivarske pećine na Vidraku; rečiti Vladisav Nedeljković Vlaja, Nenad Gavrilović - Čapa Mali, i brat mu Čapa Veliki; potpukovnik Mića Gospavić, jedan od prvih astronoma; nezaobilazna Milka Mitić Tekunica, kompjuterskog pamćenja; Milisav Tomić, speleolog, sa najviše nadimaka i dva sina u istraživačima od kojih je Danilo, student, predsednik u više mandata...

„Nije to za mene bila tada neka velika priča, ni velika ideja. Došao si sa 17 godina u Društvo, da budeš u prirodi i da se lepo družiš. Prilika da izađeš iz gradske svakodnevice. Tako je počelo. Onda otkriješ nauku. Speleologija mi je obezbedila da danas radim na visinama. Srećan sam da ima toliko mladih koji se bave speleologijom, koji će doživeti zadovoljstvo saznanja da su istražili neku jamu, duboku nekoliko stotina metara, da kažu: uspeo sam, evo rezultata! I sad sam ponosan kada smo na Durmitoru, 1985. godine, istražili najdublju jamu na Balkanu, duboku 900 metara. Bio je to stvarno veliki uspeh!” - priča Rozomir Tomić Lokan.
U autobusu na povratku za Valjevo, Milisav Tomić mi pomaže da popišem deo istraživačkih porodica, malo plemstvo nesagorele predanosti onom najlepšem što je utemeljilo istraćivačku ideju. Boško i Nada Đoković sa sinom Đorđem, Predrag i Ljiljana Mitrović sa Janom, Dušan Jovanović sa sinom Simom, Nedeljkovići Vlaja i Lepa i junior Ljubiša, od Srećkovića Jelena i Bojan, od Anđelića Milica i Mikša, četvoročlana porodica Majić. Sva tri brata Maksimovića, Filip, David i Časlav, Tomići (Milisav i sinovi Marko i Danilo), Andrići, Zekavice... to je tek deo.

Tokom tri dana na Durmitoru jedna tema kao nit provlačila se u svim razgovorima, češće od podsećanja na godine iza: izgradnja Doma istraživača Valjeva nad Kolubarom, po zamisli studenata arhitekture Ognjena Jovića i Davida Maksimovića. Projekcije idejnog projekta, učestale nakon Valjeva i na Durmitoru. Uz oprezne komentare i strepnju hoće li konačno administracija pomoći da se san i ostvari. I pitanja - da li će biti sale za projekcije, kolika će biti biblioteka, laboratorija, gde će se arhivirati građa, prikupljeni materijali, oprema, hoće li biti sajber klub, mesto za teleskop, terasa za okupljanja i večernje dogovore. U Birčaninovoj na broju 28b. Gde si uvek ... istraživač!

Doprinos nauci

Društvo istraživača ima sada 200 aktivnih članova. Za 35 godina postojanja oko 5000 učestvovalo je aktivno u preko hiljadu projekata i akcija. Rezultati istraživanja publikovani su u zbornicima radova koje Društvo izdaje u saradnji sa Valjevskom gimnazijom. U 16 brojeva objavljeno je dve stotine radova od kojih se ne mali broj, posebno speleoloških i geografskih citira i u naučnim radovima. U saradnji sa stručnjacima IS Petnica evidentirano je i istraživano desetine arheoloških lokaliteta. Astronomi su uradili mapu neba nad Valjevskim krajem, etnolozi prikupili značajnu dokumentacionu građu. Za 35 godina postojanja Društvo istraživača je kompletno obradilo podatke na terenu za izradu katastra voda i podzemnih objekata Valjevskog kraja a sa profesorom dr Radenkom Lazarevićem obavilo je kompletna speleološka istraživanja Valjevskih planina za potrebe SANU, o čemu je objavljena i posebna knjiga. Urađene su i studije na osnovu istraživanja Valjevskog kraja o flori i fauni, jestivim vrstama; registrovano je i opisano preko 200 speleoloških objekata među kojima i Degurićka pećina. Samo u klisuri reke Gradac generacije speleologa istražile su i publikovale saznanja o 52 speleološka objekta!