Daltonizam i kako ga lečiti

Možda u nekim laboratorijskim uslovima i ne bi bilo loše da radikali konačno negde pobede pa da se oni koji za njih glasaju uvere kako je sva ta njihova pričanija samo otužna mešina prepuna sirove demagogije spremna da se u narednom trenutku rašije po svim šavovima i ispusti svoj smradni sadržaj. U laboratorijskim uslovima kažem, jer zemlja Srbija ne bi imala snage da otrpi ovakav lek. Bio bi prejak pa iznureni organizam ne bi mogao da izdrži ovako radikalnu terapiju. Otuda se svi ostali politički subjekti drže podalje od ove grupacije osećajući da bi bilo kakvo sprezanje sa sledbenicima „profesora doktora Vojislava Šešelja” značilo političko samoubistvo.

Naime, evropsko prisustvo u garderobi, gde sirota Srbija nevoljko pokušava da se nekako uljudi, dovoljna je garancija da bi svako navlačenje šešeljevske obrazine, bilo promptno sankcionisano. Oni koji su, baveći se politikom, uspeli da sačuvaju zdravu pamet, znaju šta to znači. Čak i srpski domaćini zaziru od radikalnih kombinacija iako im je ovaj način mišljenja i delanja veoma blizak, da ne kažem iz duše ishodeći. Zato su radikali toliko usamljeni da je čak i Toma Nikolić sebi dozvolio da prospe tešku mušku suzu nad sopstvenom sudbinom. Kao, mi toliko volimo Srbiju, a vidi kako nam Srbija vraća.

Međutim, očigledno, nije reČ o vraĆanju i revanšizmu. Radi se o trendu. Ma kako se naše drage izbeglice po Vojvodini trudile da glasajući za šešeljevce naplate Hrvatima stare dugove i pokažu Albancima šta je to srpska osveta, vreme radikalne Srbije polako prolazi. Još ako bi negde u nekoj varoši i dobili mesto gradonačelnika, to bi bio tek pravi znak da je zalazak na pomolu. Doduše, zalazak bi mogao i potrajati jer je Srbija zemlja u kojoj svest o sopstvenim interesima teško i sporo nalazi puta, ali ipak... Naravno, najjaču pomoć radikalskom opstajanju na političkoj sceni mogu pružiti partije demokratskog bloka. One su i do sada bile od nesumnjive pomoći Tomislavu i sinovima da stignu ovde gde su stigli. Jer, ko bi inače mogao da se priklanja radikalskom praznoslovlju osim onog ko nema drugog izbora?

Kada se obiČan graĆanin zagleda u sopstvenu mu državu i osmotri je od glave do pete može uočiti veće ili manje prisustvo, najblaže rečeno, nereda, neuređenosti, nedovršenosti. Sama Državna zajednica je u svom sadašnjem obliku pojava krajnje apsurdna da se od njene blizine može zvarteti u glavi svakome ko je makar prolazio pored pravnog fakulteta. U Crnoj Gori su povađeni netom zakopani instrumenti korišćeni početkom devedesetih za pučku zabavu i radovanje sa pevanjem i pucanjem, pa se raspalilo u zurle i talambase o Naciji, Jeziku, Državi, kao da sve to nismo koliko juče gledali i gotovo bez očiju ostali od žestine viđenih prizora i njima pridruženog Ludila i Besmisla.

Srbija se koprca pod gumama luksuznih džipova u kojima sedi družina „poznata organima gonjenja”, zatim pokršteni ratni profiteri, domaćini i ostali lovci u mutnom. Tek ponekad ova draga momčad popusti uzde pa se učini da državni organi uz političku vlast dobiju i društvenu moć. To malo potraje pa se klatno opet vrati na drugu stranu, gde mu je i mesto. Suđenje očiglednim ubicama ide sporo, oseća se stanoviti nedostatak ugleda i države i njenih organa... Ustava još uvek nema, osnovni zakoni šupljikavi, instrumenti za njihovo sprovođenje nejaki i nikakvi... Otvoreno se, odnosno skoro bezobrazno otvoreno, izbegava saradnja sa Haškim tribunalom, jer će kao oni koji budu sarađivali izgubiti glasače pa samim tim i neke naredne izbore...

Dakle, kada taj naš glasač uoči kakvih izbora sve to sagleda, a uz to i čuje kandidate za razne funkcije kako obećavaju nešto što bi se teško moglo napraviti čak i u Švedskoj ili Japanu, preostaju mu dve stvari: ili da ne izađe na izbore ili da glas pokloni udarnoj grupi za likvidaciju pameti oličenoj u već pomenutoj stranci nacionalne desnice, onoj sa kojom niko neće da spreže.

Znači, nije Tomica kriv baš za sve. Uostalom, kako može za bilo šta biti kriv čovek koji je u stanju da sa svojom osmoškolskom retorikom i rezonom iz reda pred samoposlugom, izađe pred gomilu sveta, a da se pri tome čak ni ne zastidi a kamoli uplaši za sopstveni ugled. Ima još isuviše Tomica po Srbiji koji u džepu nosaju neke druge članske karte ali su im i retorika i rezon veoma nalik Tomicinim. U tom galimatijasu praznih reči, glupavih zaključaka i krajnje beslovesnih projekcija, gde je relanost saterana u mišiju rupu pa odande pišti i kuka kao da joj je Veliki Hazjajin lično stao nogom za vrat, teško je uhvatiti orijentir i razlučiti Ove od Onih.

Izvinjavam se veoma, ali moram da se pitam: zašto bi radikalska kandidatkinja za gradonačelnika Novog Sada bila lošiji gradonačelnik od gospodina koji je zabeležen kao učesnik u jednoj nemaloj aferi oko glasanja u Skupštini Srbije? I ko će sada tu biti nadležan za pobedu radikalke, a uz to i svastike? Tomica Nikolić ili onaj ko je odlučio da u prvi red isturi krajnje problematičnu figuru. I na kraju: onaj ko jednom bude smogao snage da u prvi red isturi Dobrog umesto Svoga, shvatiće da je to prava politička investicija i da se tako ubire prihod u veoma čvrstoj političkoj valuti. Sve dok kandidovanje bude zasnivano na pijačarenju sa Glavama Šećera i ostalim tekovinama balkanske glibovite tradicije, dotle će naš glasač imati muku sa izborom. Kako da bira kada je sve isto?

Dolazak Borisa TadiĆa na mesto predsednika Srbije, doneo je jedan blagi osećaj da neke političke figure i kod nas mogu biti nalik modelu koji se u ostatku sveta smatra normalnim. Na prvi pogled, beznačajan pomak. (Šta bi bilo da je umesto Tadića za predsednika Srbije izabran Mika Buregdžija? Kakav bi to bio pomak? Značajan?) Ali, negativan trend je zaustavljen. Bar na jednom mestu. Sada bi oni koji pretenduju na to da se nazivaju demokratama trebalo da se malo potrude. Da se prvo uljude. Da ne budu drljavi i neuredni. Da nauče da govore. Da se ne prave važni. Da ne grabe baš svuda i na svakome mestu. Da se manje bave sobom, a više onima koji su ih birali. Da nauče da ćute kada treba ćutati. Da ne brbljaju bez veze. I da konačno shvate da politička scena (Srbije) nije džungla nego jedna fina šahovska tabla gde se neprijatelj i uništava i jede i eliminiše ali samo FIGURATIVNO. Dakle, sportski.

E, kada se tako razmeste figure, odnosno, na jednu stranu beli zato što su beli sami po sebi, a na drugu crni zato što im je crnilo karakterna osobina, onda će naš glasač da ima kud i kamo lakši posao. I onda ćemo tek znati šta zaista misli i čemu zaista teži.