Milan Janković

Milan Mića Janković (Foto: Ljuba Rankovic)

Bio je sportista od glave do pete, rukometaš kakav se retko viđa. Tih, ali uporan, retke borbenosti. Neustrašiv, vešt, brz, eksplozivan, lucidan i precizan, ali i veoma atraktivan timski igrač. Jedan od najboljih odbrambenih igrača i najboljih strelaca Rukometnog kluba „Metalac” svih vremena.

Daleko pre svih je shvatio da je sport velika nauka. Mnogo je čitao, svakodnevno učio, naučeno inovirao sopstvenim kombinacijama i istraživanjima i uvek gledao unapred. Bio je strog ali pravičan trener, velikog autoriteta i visokih zahteva i kada je rukometna igra u pitanju i kada je reč o ponašanju na terenu i van njega. Nije bilo lako sve to izdržati, ali se uloženi trud uveliko isplatio. Živeo je za svoju ekipu. Bio je, i do poslednjeg dana ostao, veliki sportski romantičar i entuzijasta. Pripremama na Gradcu, Divčibarama, Babajiću, radnom akcijom u Valjevskoj pivari i mnogim drugim zajedničkim aktivnostima nepogrešivo nas je vodio iz uspeha u uspeh i na sportskom i na ljudskom planu.

Takav je ostao i u poslednjim godinama, kada je sa mnogo požrtvovanja i ljubavi projektovao i organizaciono vodio „Metalčevu” rukometnu školu, koja je za samo šest-sedam godina dala izvanredne rezultate. Valjevski klinci, bez ijednog igrača sa strane, postali su prvoligaši, osvojivši pre toga i u domaćim i u inostranim okvirima sve ono što se u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji može osvojiti.

Njegov pedagoški rad je slična priča. Čini mi se da nikada pre, ali ni posle njega, fizička kultura u Valjevskoj gimnaziji nije bila toliko važan deo opšte kulture. Za mnoge od nas je bilo teško shvatiti da časovi nisu samo basket ili fudbal na dva gola i da nastavni program podrazumeva i opšte fizičku pripremu i elemente gimnastike, atletike, folklora i plesa... Mnogo znoja, a boga mi i suza, proliveno je u našoj fiskulturnoj sali. A Mića Janković je ostao uporan u svojim zahtevima i dosledan u nastojanjima da gimnazijalci budu ne samo pametni, već i zdravi, jaki i lepi mladi ljudi. Razvijao je higijenske navike, ukazivao ne neophodnost svakodnevne fizičke aktivnosti, uticao da slobodno vreme provodimo u prirodi. Organizovao časove na Pećini i Gradcu, zimovanja, letnje ture, turnire, značajno uticao na poboljšanje standarda nastave fizičkog vaspitanja u Valjevskoj gimnaziji.

Inicijativnost i energičnost koje su ga krasile kao sportistu i profesora čini se da su došle do punog izražaja kada je postao pomoćnik, a kasnije i direktor Valjevske gimnazije. Za tih pet-šest godina života, mnogo je učinio na razvijanju procedura koje svaku stvar u školi stavljaju na svoje mesto. I danas se dežura po njegovoj metodologiji, i danas se čistoća, cveće i mnoge druge stvari održavavaju onako kako ih je on postavio. U tom periodu značajno je popravljena radna disciplina i standard nastave. Škola je renovirana i opremljena novim nameštajem. Svečana sala dobija današnji izgled, a ornamenti u celoj školi se rekonstruišu i arhitektonska lepotica opet sija svojim punim sjajem. Vrhunska nauka i kultura postaju deo svakodnevnog života škole, a obeležavanje 110 godina Valjevske gimnazije obrazac za organizaciju svih kasnijih jubileja. Šansu za kreativno iskazivanje dobijaju svi, a posebno mladi profesori. Naučni simpozijumi, pozorišne predstave, koncerti, izložbe, književne večeri i promocije, školski časopisi, letnje i zimske škole postaju svakodnevni život škole. I sve to uz bordo tepihe, koji se postavljaju, i svetla, koja se pale, uvek kada se nešto značajno i zanimljivo događa u Valjevskoj gimnaziji. A briga za ljude i rešavanje njihovih svakodnevnih životnih problema ostaje nešto što su samo oni znali i čime se Mića Janković nikada nije hvalio.

Na funkcijama, koje je kasnije obavljao, njegove radne sposobnosti, sistematičnost i sposobnost dugoročnog programiranja dolaze do punog izražaja. Uređuju se i grade škole u gradu i selu, renoviraju učiteljski stanovi, grade sportski tereni i bazeni u Petnici. Ulaže u dečiju zaštitu. Valjevo postaje prestonica najznačajnijih kulturnih događanja u Srbiji.

Na prvim neposrednim izborima u Valjevu, 1989. godine, građani mu ukazuju poverenje i biraju ga za predsednika Izvršnog saveta SO Valjevo. U teškim vremenima, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, noseći se sa najvažnijim gradskim problemima, Mića Janković dokazuje snagu svoje ličnosti, organizovanost i studioznost i uspeva da sa svojim saradnicima grad vodi sa isto onoliko pažnje i ljubavi kao svoj klub, odeljenja kojima je predavao i školu u kojoj je bio direktor.

U periodu koji je iza nas bilo je i ovakvog i onakvog patriotizma. Mića Janković je bio patriota po definiciji. Ne samo kao dobrovoljac, čovek za specijalne zadatke na ratištu, kao čuvar granice, sakupljač i distributer humanitarne pomoći, već i kao ličnost koja je ugroženima uvek bila pri ruci, brinući o njima i kada neposredna opasnost prođe. Njegov uvek ozbiljan stav sakrivao je dušu retko emotivnog čoveka. Bio je poetična ličnost, i od najozbiljnijih stvari želeo je da stvori poeziju, da život pretvori u pesmu.