uvodnik

Slike i prilike

Radoš Glišić

Da se odmah razumemo, aktivirane su kao sporne stvari koje nisu uopšte sporne. Kao što je, na primer, Draža Mihailović.

Da li je istetoviran na ruci nečijoj, ili je na slici koju drži tamo neki student, a sve to ispred spomenika Banu Jelačiću. Taj čovek i njegov pokret odredili su sami sebi sudbinu, našli su se na gubitničkoj strani. Osim čitavog savezničkog sveta.

Tu je stavljena tačka, a to što Ljušići hoće da ga rehabilituju, a Kojadinovići ga prave od voska, samo su delovi eksponata u neiscrpnom Muzeju srbijanske bizarnosti. Sasvim je indikativno da se ovakve provokacije primaju naročito u onom delu hrvatskoga bića, koje je zapravo druga polovina istog balkanskog mozga.

To je deo one iste pameti koja je u Valjevu promenila imena ulica Žikice Španca i Dragojla Dudića, a u Beogradu Osnovne škole „Pero Popović Aga”.

Ljudi moji, naš problem je što ovaj Voja u Beogradu smatra teretom Haški tribunal, a ne zločine, koji su prouzrokovali nastanak tribunala. Ako nađe vremena da taj problem reši, sve ostalo biće daleko lakše.