intervju: Đorđe Bukilica, majstor fotografije

Stavio Đorđe zapetu

Ljiljana Kecojević

U Galeriji „73” na Banovom Brdu u Beogradu otvorena je 19. novembra retrospektivna izložba fotografija Đorđa Bukilice, umetnika, teoretičara fotografije, pedagoga i kritičara. Povod za ovu izložbu je redak i dragocen: punih 50 godina Bukiličine posvećenosti umetničkoj fotografiji. Prepoznatljiv je po opusima: „Topla ljudska reka”, „Mlečni put”, „Grad, ljudi”, „Mali veliki Beograd”, „Lepota žene”... Još pre tridesetak godina titulisan majstorom fotografije, Đorđe Bukilica pomno prati, izučava i podstiče razvoj fotografske umetnosti. Objavio je, najpre ovde u Valjevu, nekoliko dragocenih knjiga, izlagao na mnogobrojnim izložbama u zemlji i svetu.

Valjevcima je ova izložba, nastala niukoliko njihovom zaslugom, najvažnija po tome što mogu da se diče još jednim uspešnim sugrađaninom. Uzaludni su bili Đorđevi pokušaji da jubilarnu izložbu priredi najpre u svom gradu. Još jedan prilog istoriji valjevske palanke, čiji se umetnički fotografi koji u njemu i žive, vide, hvale i nagrađuju samo negde drugde.

Sutradan po otvaranju izložbe na Banovom Brdu, Bukilicu smo najpre pitali kako je uspeo da sažme 50 godina svog rada u jednu jedinstvenu postavku:

- To je zaista veliki period, ali mi je i veliko zadovoljstvo da mogu da kažem šta je iz njega ostalo da traje. Kako kaže Antonio Tabuki, „prošlost upletena u tragove”. Ako nema tragova, šta je onda čovek učinio od života. Eto, tih 70 fotografija je jedan od mogućih izbora iz ukupnog stvaralaštva u trajanju od pola veka. Služio sam lepoti, lepotom se služeći.

Sam sebe ne mogu da ocenjujem. Jednom prilikom je Ivo Andrić rekao: „Ako me pitate šta mislim o svom delu, stavljate me na muke.” Naime, izbor iz ogromnog broja fotografija otprilike je išao nekom linijom manjeg otpora. Jednostavno, učinio sam to tako što sam odabrao one za koje mislim da su najreprezentativnije, jer su dobijale odgovarajuća društvena i umetnička priznanja. Opredelio sam se za taj princip, ne znam da li je on najbolji.

Ima li Valjeva u ovoj retrospektivi? Može li se bez tih početaka a to je, valjda, kao neka zlatna nit protkano kroz sve Tvoje vreme?

- Ova izložba zapravo i počinje fotografijama iz Valjeva. Tamo su četiri „fotke” koje su bile u onoj kolekciji iz 1965. godine kada sam učestvovao na velikom međunarodnom konkursu u Berlinu. Četiri crno-bele fotografije, jer, kada se kaže Đorđe Bukilica radi crnobelom tehnikom to mu dođe kao neka vrsta pleonazma. Na toj berlinskoj izložbi od jugoslovenskih autora Tomislav Peternik je dobio prvu a ja drugu nagradu. Učestvovalo je 45.000 fotografija a među njima i te četiri sada izložene u Beogradu. One su napravljene na Ilindanskom vašaru u Valjevu, tamo naspram Doma kulture.

Je li bilo mesta i za koji od divnih portreta Valjevaca sa izložbe u Valjevskoj gimnaziji 1986?

- Iz tog ciklusa jedan segment je posvećen portretima Valjevaca. Ovde su portreti Ljube Popovića, Borisa Delića, Pante Mitrovića, Boke Lome... Upravo je Miroslav Zaklan, koji je pisao i za katalog izložbe u Valjevu, uz retrospektivu zabeležio da sam „neslućene visine na polju fotografije dosegao u portretu kao klasičnom fotografskom motivu”. Taj segment zaista ima neku lepotu, neku humanu dimenziju. Tako je, zapravo, koncipirano i čitavo moje stvaralaštvo. Suzan Zontag je u svojoj poslednjoj knjizi „Što se bola drugih tiče” zapisala: „Moje teme nisu goluždrave lepotice, ni vodopadi Nijagare, već istorijski panj za klanje.” Ona je na suprotnoj strani moje filozofije i moje estetike. Jer, kako što sam rekao, služim lepoti – služeći se lepotom.

Verujemo da ne posustaješ od autorskog bavljenja fotografijom, uz sav prateći istraživački, teorijski i kritičarski rad?

- Jedan kolega je sinoć na izložbi rekao: „Evo, Đorđe Bukilica stavio zapetu!” Žabi je teško skočiti u vodu. Nedavno sam ugovorio izložbu u galeriji Biblioteke grada Beograda, marta iduće godine. Završava se moj ciklus „Lepota žene”, doduše sa radovima koji su nastali uglavnom posle moje izložbe u galeriji Narodnog muzeja u Valjevu. U Beogradu će biti samo nekoliko odabranih fotografija sa valjevske premijere „Lepota žene”.

Kako Đorđe Bukilica ceni nove autore i tendencije u srpskoj fotografiji?

- Ima sjajnih autora. Ja sam pisao u „Politici” o izložbi studenata Fakulteta primenjenih umetnosti koji su ovih dana čak i okončali studije fotografije. Generacija je izuzetno darovita. Učili su kod profesora Mitra Crnića i Branimira Karanovića. Ima, doduše, i nekih drugih, hajde da kažem, devijantnih postupaka. Jer, neke kolege često upotrebljavaju termine „savremena fotografija”, „savremeni umetnici”. Kada se to kaže ja podrazumevam da je umetnik u saglasju sa vremenom u kojem živi i vladajućim okolnostima. Ali, mislim da tu nastaju početne greške i nesporazumi. Okolnosti u kojima živi taj mladi čovek znače da on mora uzeti u obzir epohu u kojoj stvara, a svakoj epohi je data granica i mera njene umetničke slobode. Ni najstvaralačkiji geniji ne mogu prekoračiti granice te slobode, pa meni dođe prosto smešno, apsurdno da mladi Srbin – fotograf pokušava da misli i radi kao neki slavni Amerikanac pre 30-tek godina. Tako se ovde pojavljuju epigoni nekad popularnih američkih fotografa, poput Mersija Klimsa, Nana Goldina i sličnih, umesto da ti mladi ljudi traže sopstveni istraživački put.

Koliko si upućen u fotografsku scenu Valjeva?

- Nemam pojma šta se događa u Valjevu. Ja o tome zaista nisam obavešten.

Možda to govori o odnosu Valjeva prema fotografskoj umetnosti. Svojevremeno, ima tome 20-tak godina, bio si jedan od inicijatora otvaranja Muzeja fotografije?

- Taj moj pokušaj je, nažalost, definitivno propao. Možda će se neko drugi latiti takvog poduhvata, ali su moji pokušaji i energija koju sam u to uložio bili uzaludni.