Grad naš nasušni

Nema grada koji nema čime da se hvali. I koji nema svoje hvalitelje. A i kada bi bilo takvoga grada koji nema čime da se hvali, ljudi bi nešto izmislili. I to što su ljudi izmislili ne mora da bude manje važno od onoga što je zaista tako. Elem, svaka je hvala gradu, kao i hvalitetlji grada, neophodna i neizbežna. To je iz ljubavi prema gradu. Iz samopoštovanja. Može da bude dobro i za zdravlje. A ako je ljubav i slepa, zar bi nam bilo bolje i lepše bez nje? Zato ove hvale i ovih hvalitelja, iz ljubavi prema gradu, nikada nije suviše – njih je malo. Kako bismo inače preživeli sa onima koji samo zameraju gradu, koji ga samo ogovaraju i kvare, koji ne bi dali ništa svome gradu? Podrivači i trovači grada! Mrzitelji!

Hvala i veličanje grada! Pa tako i ovoga našega Valjeva. Toj hvali i tom uznošenju specijalno su se odazvali, u ovoj Reviji, pedesetak Valjevo-hvalitelja. Arhitekti i urbanisti. Toliko njih kojima su grad i gradsko i sudbina i vokacija – da se i time pohvalimo. I imali su šta da kažu, jer vide i znaju, šta to u Valjevu, u ovom urbanističko-graditeljskom smislu vredi, a šta ne valja. Ali je zastrašujuće da je pored njih tolikih i takvih toliko divlje i divljačke gradnje i razgrađivanja. Tolika nemoć, posvećenosti i znanja pred stihijom gluposti i nasilja? I bede moralne i mentalne? I korupcije? Može li, sada, ova anketa išta da popravi? A ako ona hoće da ima ikakvoga smisla, makar i simboličnog, treba je nastaviti. U ovoj Reviji ili na drugom mestu i na neki konkretniji i delotvorniji način. Da se još više progovori i o celini grada, ma koliko i detalji bili važni. U kontekstu celine i delova grada – prirodnom, civilizacijskom i kulturnom, urbanističkom. Dakle, o gradu kao celom gradu i onim delovima grada koji su izvesne celine ili bi mogli da budu takvi. Jer, svaki grad i jeste jedan mogući organizam i sve što ne može ili neće u tu celinu da stane, višak je gradu. Od toga viška boli glava gradu. Dok se grad sasvim ne razboli i digne ruke od grada. Jer, grad ima svoju meru i proporciju i ograničen je samim sobom. Kada se potroše sve mogućnosti i sve moguće smislenosti jednoga grada, bilo bi najbolje zaustaviti to rastakanje grada i zasnovati – novi grad. I svakako pre nego što paraziti grada isisaju do dna svaku životnu i životvornu supstancu grada bez koje grad može još samo da životari i da se muči...

I sad gde je ovde naše Valjevo? Ima li ga?

Zato ovo anketiranje treba nastaviti. A i ovi što su to započeli ne bi smeli da odustaju. Inače, eto nam još jedne bruke!

I da, tako, ovaj govor – razgovor ne prestaje. I ne samo govori i razgovori jer građanin u gradu kao da od grada, svekolikog grada, nema ništa preče. Građaninu u gradu grad je nasušni – i kada on to neće.

I da se, valjda, više ne da razvaljivanje i zatrpavanje grada. I da ovaj grad, koji nije najgori grad, bude zaštićen i vedar na tragu nekog idealnog grada, makar da toga, idelanog grada, nigde i nema.

U ove dve ankete u Reviji – šta nam je dobro i lepo u gradu, a šta je užasno, već su sadržaji jedne crno-bele knjige i to treba dopuniti i osmisliti. Na čelo toga pokreta da stane predsednik grada i valjevska narodna skupština. Da to bude i legalno. Jer, kod nas je dobar deo onoga što je najbolje u ilegali. I ova anketa u Reviji je isto tako iz neke busije, iz ilegale. Zato bi, možda, trebalo častiti ove koji su se anketaru odazvali. A neki se i nisu odazvali. Neki su se uplašili i razbežali i ne samo zato što su kukavice, već i zato što su ucenjeni. A i što ih iskustvo opominje da je ovakvih anketa, na neki način, bilo i odranije pa – ništa.

Kažem, hajde da napravimo tu knjigu, taj inventar i da se saberemo oko toga. Nisam to još ni rekao, a neki već viču – nećemo knjigu! Imamo mi Gup i Dup, imamo Prostorni plan, a imamo i katastar. A nije reč o tome. I kada bismo imali-nemali sve to, i dobro da bolje ne može biti, nije dovoljno. A onda zašto oni taj Gup ili taj Dup i ostalo svaki čas menjaju kada to imamo i kada nam je dobro. A oni se menjaju svaki čas zato da se divlja i divljačka gradnja, uzurpacija i okupacija, sakriju i što pre zaborave. Da se bezakonje prikaže kao zakon, a silovanje grada i građana kao dobrota i dobročinstvo.

Ako ova anketa u Reviji ostane još jedno mrtvo slovo na papiru, biće to tužno i žalosno. Zato valjda i neće. O tome će se postarati i ovi naši iz vlasti. I evo im prilike sjajne. Pa da se i njima cena digne. Jer nije grad samo struja, voda i đubre. On je i bolje i više. Pa su i oni na vlasti u gradu bolji i viši. I da pročitaju i nauče nešto. Čitati i učiti nije sramota. Pa da im bude lepo kada vide kako je raskošna i uzbudljiva istorija grada. Sociologija grada. Psihologija i religija. Svetinja grada. Da i oni koji misle da znaju sve, pa sve i o gradu, promene to mišljenje. Onaj koji misli da zna sve, ne zna ništa, jer su za njega sve i ništa isto.

Pa da se vidi koliko je značajnoga i lepoga i u ovome našem gradu. Kako smo bili za te lepote i važnosti slepi i kako smo progledali. A da se markira i ono što je crno i ružno, i teško građanima i gradu, pa da se popravlja, izmešta, a i ruši. Bolje je da to i sruši demokratska vlast nego da ruši Nato!

Ovi naši arhitekte, građevinci, urbanisti očigledno da znaju sve o ovome našem gradu i ono što je lepo i ono što ne valja. I kao da je ovaj naš grad i slep i gluv za ta njihova znanja i darovitosti. Ili su možda i sami krivi što nisu više u vlasti. Ako tako može da se kaže, pa otimaju? Da se bore? Da grizu? Da hvataju za gušu? Kao da je lako, a nije ni dobro ni lepo, biti stalno u nekom ratnom stanju!

Ovoj anketi bi trebalo dopisati još jedno poglavlje, onako više urbanistički. Naročito s obzirom na ono što može biti ili je već u nekom začetku. Ukazati na mnoge dragocene prostore u ovom gradu koji već jesu ili im samo malo treba da budu dragoceni. Trgove i trgiće, uličice i pasaže, dvorišta, ta draga mesta koja vape za brigom i ljubavlju. Pa mestašca koja jesu ili bi mogla da budu izvesne celine, a opet u mogućem celom i celovitom gradu. I u vezi jedni sa drugima kao što je i grad u vezi sa svekoliko svojom okolinom, pa i sa drugim gradovima, i našim, i u svetu. I da se ima u vidu da su nam u gradu važni i mnogi detalji koji izmiču jednom urbanom i urbanističkom kontekstu. Važan nam je svaki kamen, još ako je znamenit. Svaka humka. Svaki nagoveštaj. Nisu samo palače važne. I groblja su važna. Uostalom, groblja su starija od grada. Groblje je grad pre grada.

Od svega ovoga o gradu najvažniji je život građanina u gradu. A to znači da se mora težiti k tome i činiti sve što se može da život građanina u gradu bude zdrav život. A zdrav život počinje time i utemeljuje se time što nijedan građanin u gradu ne bi trebalo da živi na račun drugoga građanina u gradu. Ni na račun grada. Ovaj ideal grada i ovaj uslov opstanka grada ne može se samo uterivati zakonom, uredbama i silom, već i dobrim običajima, bez kojih nema zdravoga života u gradu. A u osnovi dobrih običaja je to da nismo sami u gradu niti da je grad zato da nam samo služi, već i zato da i mi služimo njemu da bismo tako opstali kao grad i kao pristojni građani u gradu. Zato je najgore kada se dobri običaji izgube i iskorene, a rđavi običaji osile i legitimišu kao jedini. Tada se grad razboleo, bolesni su i građani u gradu, i ta bolest se brzo širi, a teško leči.
Otežala mi ruka dok ovo pišem. A hoće li iko pročitati? I treba li? Da sve ovo bacim? Pa da idem da spavam. Ili, odmah u šumu – u četnike i u partizane! A napisah i potpisah...