prva strana

Subota, 20. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Januar 2005 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

kultura

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

knjige

Spomenik učiteljima i učiteljevanju

O knjizi „Mioničko školstvo 1864 – 2004”

Vojislav Andrić

Zdravko Ranković se Mionicom i Mioničanima bavi poodavno. Deo tekstova koji su nastali kao rezultat njegovih istraživanja već smo imali prilike da vidimo u Velikom narodnom kalendaru „Kolubara” i u Reviji „Kolubara”, takođe i u listu „Napred” i drugim publikacijama. Sistematično sabrani i umnogome dopunjeni našli su svoje mesto u knjizi „Mioničko školstvo 1864-2004”.

(Foto: Ljuba Rankovic)

U prvom delu knjige dati su letopisi svih škola u opštini Mionica od 1864. godine do danas, pri čemu podaci o samim školama daleko zaostaju za činjenicama o nastavnom kadru, koji je skoro u potpunosti pobrojan. Spisak ljudi koji su učiteljevali u Mionici i mioničkim selima i najvažniji podaci o njima predstavljaju dragocen materijal za svakog budućeg istraživača, pogotovu onog koji se uhvati u koštac sa pisanjem monografije za svaku od škola koje Zdravko Ranković u svojoj knjizi pažljivo analizira.

Drugi deo knjige nosi naziv „Svedočanstva”, bogat je tekstovima koji predstavljaju isečke iz štampe ili, kako sam naziv poglavlja kaže, lična svedočanstva prosvetnih radnika.

Knjiga „Mioničko školstvo 1864-2004” završava se pozamašnim spiskom literature korišćene u radu na knjizi, on može biti od velike koristi svakom koji se osmeli da se uhvati u koštac sa daljim istraživanjem istorije školstva u Valjevskom kraju.

Šta su za mene najveći doprinosi knjige „Mioničko školstvo 1864-2004”?

Najvažniji doprinos Zdravka Rankovića i knjige „Mioničko školstvo 1864-2004” po meni je što je knjiga iz anonimnosti izvukla nekoliko stotina prosvetnih radnika koji su u teškim vremenima u proteklih 150 godina uporno radili na opismenjavanju, obrazovanju i kulturi našeg sela. To je priča koju dobro znam, jer sam kao dečak svakoga dana posmatrao svoje roditelje i njihove kolege koji su radili u odeljenjima sa 60 i više učenika, sa najmanje dva razreda, bez dovoljno udžbenika i druge literature, bez nastavnih sredstava i svega onoga što je normalno za školu 20. veka. Ti ljudi su u toku dana bili učitelji, a uveče animatori kulturnog i društvenog života sela. Sa seoskim mladićima i devojkama organizovali su rad folklornih grupa, upućivali ih na knjige koje treba pročitati, pripremali pozorišne predstave, držali kurseve o zdravoj ishrani, pletenju i šivenju, savetovali šta i kako da se od poljoprivrednih kultura gaji, osnivali fudbalske ekipe i od seoskih utrina pravili fudbalska igrališta. To je priča o entuzijazmu generacija prosvetnih radnika, koji su zajedno sa svojim meštanima obezbeđivali bolje uslove za život na selu gradeći škole, uvodeći struju u sela, dovodeći vodu, radeći na putevima... Iz te priče o odanosti učitelja selu i pomoći koje je selo pružalo akcijama učitelja, tj. o saradnji škole i porodice mogli bismo i danas mnogo naučiti.

To je priča o Lalu Bajiću, čoveku koji je valjda ceo svoj radni i većinu životnog veka proveo u Rajkoviću i za koga me kao bivšeg sportistu vežu posebno prijatne uspomene na rivalstvo, koje je u suštini bilo veliko prijateljstvo. Čoveku koji je bio neverovatan prosvetni radnik i najveći sportski entuzijasta koga znam. Čoveku koji sigurno zaslužuje posebnu knjigu. A koliko je još Lala Bajića bilo u mioničkom školstvu u periodu od 1864. godine do danas?

Drugi važan doprinos je što je knjiga Zdravka Rankovića „Mioničko školstvo 1864-2004” velika inspiracija. Inspiracija da se dublje uđe i istraži istorija svake škole i u periodu koji je pred nama, da sledeći jubileje škola, dobijemo monografije svake škole koja je trajala bar 50 godina. Prva takva prilika je skorašnjih 140 godina škole u Krčmaru. Za njen jubilej sam i sam spreman da pomognem izdavanje knjige o toj važnoj školi, ne samo u opštini Mionica, nego i celom našem kraju.

Knjiga „Mioničko školstvo 1864-2004” je i inspiracija da se o nekim ljudima, koji su poput čika Lala Bajića ostavili trajan trag ne samo u mioničkom obrazovanju, već pre svega u srcima svojih učenika i njihovih roditelja, kaže daleko više. Da se ovekoveče njihova humanost, njihova dela i doprinosi školi, ljudima i selu u celini.

Knjigu Zdravka Rankovića „Mioničko školstvo 1864-2004” najtoplije preporučujem jer verujem da će svaki čitalac u njoj naći puno toga zanimljivog a nepoznatog o mioničkim školama i prosvetnim radnicima, o značajnim događajima koji su obeležili prošlost mioničkog obrazovanja.

(Čitano na predstavljanju knjige u Mionici, 23. decembra 2004)