ovo vreme

O pušenju

Živoslav Miloradović

U Italiji je odnedavno zabranjena konzumacija duvana na javnim (zatvorenim) mestima. Bez izuzetka: u kafanama, barovima, prodavnicama, pa čak i u holovima i pasarelama tržnih centara, železničkih i autobuskih stanica, aerodroma... I ne samo da je zabranjeno, nego na već pomenutim mestima niko ni ne troši duvan. Izađu napolje, pred vrata, pa ga zapale. Oni koji pijuckaju štogod za šankom, iznesu i piće sa sobom. Stoje napolju sa cigarom u jednoj i čašom u drugoj ruci. Čudo? Možda, ali ima još.

Pre neko veče, odocnim malo u prostorijama firme u kojoj ostvarujem svoj italijanski lični dohodak. Svi otišli, ostali samo kolega Mikele i ja da sredimo neke svoje papire. Odjednom, ustade on, ode do automata za kafu, natoči jednu grkušu, uhvati se sa za kutiju sa cigaretama, pa za vrata. Gde ćeš, pitam, a on kaže, odoh napolje da zapalim. Ma šta ćeš napolju, pali ovde, kažem, meni ne smeta. Ne, ne, na to će on, idem napolje. I ode. A okolo nikoga, niti šefa, niti policije, nema vatrogasaca, a ni vojske. Sami. A pri tome treba reći da kolega Mikele nije neki ekologista, niti neka posebno intelektualna pojava. Čita pomalo, obično izveštaje o stanju tekućeg računa i pokatkad svoj strujomer, zanima se za fudbal, a svo svoje slobodno vreme provodi pred televizorom. Sastavio malo osnovne školice i odmah se zaposlio, živi u selu, radi u gradu, dakle ništa posebno. Naravno, ne kažem ja da u Italiji nakon zabrane baš niko nije zapalio cegaretu, daleko bilo. Ali ja takve nisam video, a idem okolo i gledam. I to mi je u opisu radnog mesta, što bi se reklo.

E, sad da se primaknemo malo bliže našim prostorima i našim prilikama. Neko će odmah reći: evo ga, hoće da popuje, hoće da pita šta bi bilo kada bi koliko sutra neko u Srbiji zabranio konzumaciju duvana. Ne, nikako, pa odgovor na to pitanje se zna: u Srbiji se na zabranu ove vrste niko ne bi niti obazirao, tako da bi zapitkivanje na ovu temu bilo krajnje suvišno i samim tim neumesno. Međutim, ima nešto drugo. Nešto kao mera za vreme ili mera za distancu od nekoga ili nečega. Elem, naše toliko pominjano primicanje Evropi se meri upravo ovim aršinom. U kojoj meri i kada ćemo u proseku postati svesni našeg sopstvenog interesa, ma kako se on zvao. U slučaju mog kolege Mikelea koji, kao što rekoh, ne spada baš u filozofe, stvar je bila jasna: svoju strast prema duvanu on je podredio opštem interesu neugrožavanja drugih i to bez ikakve prisile, bez šmirglanja ušiju, sankcija, međunarodnih pritisaka. I šta tu ima više da se priča? Nema ništa. Kanda je sve jasno, a možda i nije.

Jer, svi ovi što se brinu o našim životima tako što našu zajedničku zemlju sve više odvlače na stranputicu međunarodne izolacije i potpune marginalizacije, izgiboše od straha šta će im, koliko sutra, reći birači ukoliko Haškom tribunalu budu odmah i bez mnogo zapitkivanja isporučili sve tražene optuženike. Kao, znaju oni šta im je činiti, ali se boje da to narod neće razumeti, da će ih kazniti na izborima, da neće glasati za njih nego za Tomicine radikale. Iz istog razloga traseri naših puteva u budućnost zaziru i od priznavanja ratnih zločina koje je činila „naša strana” tokom ratnih sukoba na prostorima bivše Jugoslvaije, kao od kuge se beži od spominjanja zločina na Kosovu, zazire od istrage nad zločincima koje su u južnoj porajini počinili pripadnici naših regularnih i manje regularnih vojnih snaga. Polazi se, navodno, od pretpostavke da građanin Srbije, onaj koji još pati za za velikim Miloševićevim obećanjima i još, navodno, živi u magluštinama nacionalnih mitova, neće shavtiti o čemu je reč te da će obaveštenje o tome kako smo u minulim ratovim izgubili mnogo, da ne kažem sve, od stare slave, primiti kao nacionalni poraz, da će se razočarati u mudro rukovodstvo i oktrenuti obećavajućim Nikolićima, preduzimljivm Karićima i ostaloj družini lovaca u mutnim vodama.

Račun je, naravno, nešto drugačiji, da ne kažem, izmešteniji. U propaloj Srbiji politika je postala jedna od unosnijih privrednih grana. U propaloj Srbiji politika je mesto za grabež i laku zaradu, a ne briga o državnom, nacionalnom, odnosno opštem interesu. Zato se kod nas svesno sve okreće na glavu, komplikuje, zavlači i oteže. Samo da se što duže ostane za državnim jaslama, da se što više zagrabi, navuče, jer kada prilika prođe, moraće nešto konkretno da se radi, a to u Srbiji nije moguće. Ćorsokak je zato potpun. Napred se ne može jer puta nema, a ni ideje gde bi on mogao proći, a za povratak unazad nema se snage. A ni volje. Ne daju gospoda. Gospoda za koju je svo ovo stanje nit življenja niti umiranja obećana zemlja, raj, mogućnost da se živi na tuđ račun, da se isisava i ispumpava sve dok ima i najmanje kapi, dok ne presuši sasvim.
Šta preostaje građaninu? Šta da radi neki naš tamo Mikele, onaj što čita samo strujomer i gleda u TV ekran, što živi na selu, a radi u gradu (ako uopšte igde radi, mada je ponekad nejasno da li uopšte i živi ?) Ako mu je dosta svega, ako ne zna kuda bi i šta bi i sa kime bi, može samo jedno: Da odluči, da smogne snage i kaže: Neću više da pušim!!

Da poviče iz sveg glasa: neću više da pušim!!

Ništa!

I nikome!

Ako vam se puši, pušite sami, sa radikalima ili bez njih, sa đavolom ili sotonom, ali bez mene.

Ja prestajem!

Ovo nije samo igra reči i jeftinih aluzija.. Zemlja u kojoj većina stanovništva ume da kontroliše svoje prizemne i nadzemne nagone, svoje strasti, kivnje i pizme, svoje slabosti i komplekse, kadra je da odoli i mnogo većim izazovima, da izbegne kolektivna posrtanja i stradanja. Zemlja u kojoj većina stanovnika može prestane da puši zarad zajedničkog interesa ima sve šanse da postane nešto drugo od onoga što jeste.

Bolje, naravno. Jer korist onih koji puše je uvek prividna. Profitiraju oni drugi.