istraživanja

Valjevska ciganska omladina

Borislav Vujić

Nemam tačan podatak kada je bila osnovana ova organizacija, niti ima izgleda da se to sazna, jer to nije nigde zabeleženo. Ne znam ni da li je imala odobrenje za rad, pretpostavljam da jeste jer je davala javne priredbe, što podrazumeva odobrenje od nadležne vlasti. Radila je u godinama pred Drugi svetski rat.

Osnivač i pisac svih tekstova za priredbe, pa i za pozorišne komade, bio je Čeda Gračanin, čije je pravo ime Časlav.

Pored rada na kulturnom polju, Čeda je bio i priznato lice od vlasti, pa je biran za kmeta valjevske opštine za tzv. Cigansku malu.

Preko čitave godine su članovi Valjevske ciganske omladine (VCO), a bilo ih je dosta, spremali programe i muzičke, pozorišne komade i ostale. Probe su za lepih dana održavane više Baira, u bagremovoj šumi, a inače u maloj sali kafane „Ilija Birčanin” (u sadašnjoj Ulici Birčaninovoj broj 28). Nju je držao poznati ugostitelj Desimir Tanasković, zet ranijeg vlasnika i kafedžije Ilije Đokovića. U istoj sali imao je prostorije za svoje sednice i Sportski klub Radnički. Ipak VCO nije smetao fudbalerima, niti ovi VCO. Da kažemo i to da je na zidu ove kafane čpuveni moler, farbar i firmopisac, Adam M. Čitaković, naslikao veliku figuru kneza Ilije Birčanina na jednom zidu, a na drugom zidu Boga vina Baha, kako sedi na vinskom buretu. Vremenom su ove dve slike uništene, zgrada je srušena i podignuta nova na sprat sa četiri lokala s ulice i iz avlije...

Program je počinjao obično oko osam sati uveče u jednoj od dvaju najotmenijih hotela u Valjevu; najčešće u Grandu, kasnije i u hotelu „Sekulić”. Karte za priredbu uvek posle Božića, u vreme takozvanog „mesojeđa”, prodavale su se na mesec dana ranije, nekim istaknutim gostima su nuđene po kućama i kancelarijama. Naročito je vođeno računa da na zabavu dođe komandant divizije sa svitom, to jest u pratnji nekoliko oficira, zatim neko iz opštine, činovnici načelstva (sreskog i okružnog) sa načelnicima, sudije, advokati, lekari, trgovci, ugostitelji, poznatije zanatlije. Uglavnom je za početak zabave, odnosno priredbe, obezbeđena poseta bez ijedne prazne stolice.

Da pređemo na program. Prvu tačku je predstavljala jedna pesma hora od tridesetak članova. Veoma je pevljiva, ali se sada niko ne seća koja je to arija bila. Sećam se da je govoreno da je to Dalmatinski šajkaš. Znam celu ariju, pevao sam i zviždao nekima koji je trebalo da znaju šta je to, ali niko ne može da se seti njenog naziva. Publika, naročito stalna, pažljivo je slušala izvođenje. Druga tačka je najvažnija – pozorišni komad. Sve komade pisao je Čeda Gračanin. On je kod Roma imao veliki autoritet. Pozorišni komad obavezno je imao i pevanje i učešće muzie, ali sve to tako uvežbano pod strogim nadzorom Čede Gračanina, da nikada nije napravljena ni najmanja greška. Bilo je i ljubavnih komada, čak najčešće. Pravi „grom” je pukao kad je Rada Gračanin, ćerka Miloševa i Rosina, očajna što je momak ostavio, vrisnula: „Ah ljubav, taj prokleti ljubav”! Na bini je postavljen kazan, ispod koga je naložena vatra, da prikaže kuvanje ručka. Na zidovima su bile neke slike koje predstavljaju život Roma, počev od života u čergama, sa konjskim kolima pokrivenim poluiscepanim mušemama i ciradama, do savremenih kuća, kakavih danas ima na Bairu.

Garderoba glumaca zavisila je od uloga koje su igrali. Žene, naročito starije, obučene u neke šarene haljine, duge, gotovo do zemlje, boje crvene, šare izvanredne, neke dobijene od valjevskih gospođa koje su poklonile ženama koje kod njih peru i peglaju veš ili rade druge kućevne poslove. Na bini su sto, stolice, neki stari orman, klupe, cveće u saksijama, uzete iz neke varoške kuće na poslugu. U jednom komadu igrala je i gatara.
Za vreme izvođenja pozorišnog komada, iz sale dobacuju prisutni. Šilja (Radomir Milićević), bolji kockar nego violinista, igra u crnom odelu, kupljenom od porodice jednog pokojnog valjevskog trgovca, polucilinder, pozajmljen od kmeta Puba, koji i običnog dana nosi samo ovaj šešir.

Potom se pevaju pesme, solo, dueti i terceti... Najviše se pesmom isticao Gruja Petrović, tenor, sa glasinom koja se čuje u celom Valjevu. I devojke su lepo pevale i igrale. Jedina žena muzičar bila je Rada, ćerka Kate Danić iz prvog njenog braka, kasnije udata za Jakova Danića.

Potom nastaje igranka po unapred pripremljenom programu. Reditelj igara je odgovoran za to da se program odvija po planu. Tek kad se završi taj program, mogu da se naručuju pesme, kola i da se igra. Nekada su za reditelje igara uzimali ljude iz grada, trgovce, zanatlije, ugostitelje ili druge.

Prelazi se na izvlačenje lutrije, oko ponoći, ili malo posle ponoći. Pečeno prase je glavni zgoditak, ali ne jedini vredan. Čim se objavi da je neko dobio prase, počne nesnosna vika i dreka, tako da presedne onom ko ga je dobio.

Ni čitanje šaljive pošto ne može s mirom da se završi.

Posle oslobođenja 1944. činjeni su napori da se nastavi sa predratnim radom, ali kako svemu ima kraj, tako i Valjevskoj ciganskoj omladini nije pomoglo to što su neki njeni agilni članovi nastojali da je probude iz „sna”.