Deca dele packe

Olivera Pavlović

Mogu slobodno, bez ikakvoga preterivanja, reći da sam ove zime bila među tako malim, a tako velikim ljudima. Pogađate, naravno, o kome je reč. O jednoj sjajnoj družini sastavljenoj od dečaka i devojčica koji čine okosnicu našeg društva. Da, to je taj PODMLADAK čuvenog Društva istraživača „Vladimir Mandić – Manda”. Matrica ove moje priče su ko drugi no deca, čija pokretačka energija nije, kao kod na starijih, bes, već ljubav prema prirodi, druženju, novim poznanstvima, prema svemu onom (nama tako stranom) čistom i tako nevinom.
Ukaza se i meni čast, pa tako i ja provedoh četiri nezaboravna dana u Prijezdiću na akciji istraživača sa svojim malim drugarima. Delih sa njima učionice pretvorene u spavaonice pune rančeva i vreća, podmetača. Podelismo čak i nastavničku kancelariju, za ovu priliku pretvorenu u trpezariju i još mnogo štošta, za neke ljude neshvatljive stvari, ali ne kažu džabe naši stari da se čovek uči dok je živ. Pokazaše meni ovi mali – veliki ljudi kako protiče njihov zimski raspust. Naravno, ne na ulicama grada, već na seoskim terenima, sa svojim drugarima iz raznih gradova. Bi tu i kojekakvih šala i na moj račun, na račun njih samih i naravno na račun neizbežnog njihovog čika Boška i tetka Nade, kako oni sami kažu, bez kojih ni oni ne bi bili tu gde jesu (a slobodno mogu reći, na pravom su mestu).

Prođoh i ja sa njima po terenu, gde oni popunjavaše upitnike o etnologiji (za neupućene ovo podrazumeva verovanja i običaje našeg naroda), odsedeh sa njima i dobar deo predavanja iz ornitologije, speleologije, astronomije, biologije, pa čak i na večernjim sastancima, gde doduše padne i po koja zdrava grdnja, ali ono najbitnije je videti i doživeti taj njihov entuzijazam koji ne jenjava ni jednog jedinog trenutka. Taj istraživački duh, uklesan na njihova lica i duboko urezan u ta mala srca treba zaista i videti i doživeti, jer očigledno je da vam ja to koliko god se trudila ne mogu predočiti. Ali oni pravi znaju gde se treba u današnje vreme i na koju stranu okrenuti.

Viđam ja i drugu decu koja nisu članovi pomenute družine, i oni su nasmejani, bezbrižni, puni duha ali bojim se da kao i uvek ima i onih kojima je dovoljno da budu problem sticajem datih okolnosti i da ih grupa kojoj bazično pripadaju iz nekog razloga škartira, pa da odmah postanu osobe sa nekom vrstom „posebnog” oreola. A ovo sve kažem iz razloga što nam svima deca istraživači sa svojim drugarima iz Bačke Topole, Beograda, Subotice i sa svojim stručnim saradnicima iz biologije i ostalih nauka podeliše packe, i to samo takve pokazujući kako se i u današnjem društvu zna boriti za zdravo odrastanje i zdravo vaspitavanje.

Ja samo mogu reći, jednostavno – ubeđena sam da ovakvi doživljaji proživljeni sa Istraživačima dalje diktiraju našu budućnost: negativno, ako ih ne budemo razumeli, ako ne utvrdimo sve relevantne činjenice i iz toga ne izvučemo važne pouke. Za kraj, jedno ali sigurno, stoji da svako poređenje nas „starijih” sa ovom decom ide na našu štetu, jer u poređenju sa njima igra je izgubljena, a da nije ni počela.