Zlo i gore

To kada se noža dohvate đaci da tako rešavaju svoje uobraženosti i razmirice jeste i ružno i zlo da ne može biti ružnije i gore. A ustvari to samo kipi zlo koje je u nama i među nama i ono neće da se smiri dok god mi iskreno i svojski ne budemo to želeli i hteli. Ovako ono je sve jače i brže i sve mu je teže ući u poreklo i trag – odakle je i zašto je, dokle će! Jedino što je izvesno jeste da nema zla van ljudske prirode i ljudi. Ono je u nama i među nama. Mi smo mu i skutonoše i egzekutori, a ono se hrani našim grehovima i našim porocima i za to nema tu nikakve fatalnosti, niti izgovora. Pa ipak, osnovno pitanje jeste – otkuda toliko jada i čemera zarad neke banalne probitačnosti, zarad šake prestiža ili zemaljske vlasti, to ponižavanje i poniženje, ta brzopletost da se olako i ludo priklonimo demonu u nama koji jednako radi o životu i o glavi i onima koji mu služe i koji se njime služe i onima koji od toga stradaju.

Bili su nam, samo u ovo zadnje vreme, ratovi, jedno vreme i sa celim svetom, pa onda razni ulični i uličarski, ubojstva kukavička i mučka, pa one sablasne pogibije vojnika u kasarnama, a sad evo, i sa svim tim, i ova deca udarila među se. Kidišu da jedno drugo kolju! I oni žedni krvi i omamljeni nikako da se osveste niti ikoga da ih natera na to? Tako na naše oči izbodoše se noževima đaci, a dok zvone zvona i moli se molitva za pokoj postradalih i za mir i smirenje onih i među njima koji su još preostali. Međutim, ovi đaci koji od malena tako olako potežu kamu na svoga bližnjega manje su krivi, a više i sami žrtve u jednom ambijentu u kojem se slavi i hvali svakojako beščašće. Uzmite onoga, ovih dana, Mihailova koji se napljuvao po pokojnom Đinđiću da, kada je pritešnjen, kaže kako je on to sa svojim kreativnim timom smislio ceneći da će to da koristi njegovoj partiji uoči izbora. I eno ga kako i dalje sedi kao visoki činovnik u Vladi, s desne strane Oca. Onaj u Karića oklopnom džipu napravio haos usred prestonice i nikom ništa. Jedan drugi Karić se naljutio pa potegao pištolj i svome sugrađaninu otkinuo prst. Suđenje ubicama Zorana Đinđića se zamrsilo i zamutilo i sve više liči na suđenje Đinđiću. Koštunica se okružio čitavom galerijom problematičnih tipova, a sada još i priča kako je Zoran Đinđić bio hrabar, pametan i častan. Mrtav Đinđić – dobar Đinđić!
Naravno da nema toga koga nije žignulo na ove vesti o obračunima među đacima, a još i noževima. Ali kada se i deca pobiju, ideolozi, uzori, animatori ipak nisu ni u deci ni među decom, iako se ne treba zanositi ni time da je dete uvek zlato. Ali kad je zlo bacilo svoje seme i među najmlađe i sve mlađe – sve je to jeza jedna. Zato se javnost naša štrecnula, neki su to može biti tek primili k znanju, a neki su se i iskreno potresli zbog toga. Tako se iskreno potresao i ministar prosvete naš, jedan zlatan momak koji se jednu deceniju upinjao i rovario da dođe na vlast i sada kada mu se to ostvarilo, umesto malo da uživa, jer je zaslužio, da mu se dešava ovo! Preselo mu! Međutim, ovaj ministar tužnoga lika umesto da isposluje neko vanredno stanje udario da se udvara učiteljicama i još uz pomoć đaka prvaka kao nekog njegovog glasačkog tela. Jesu li naše učiteljice najpametnije na svetu, pita ministar đake prvake, a đaci prvaci viču – Jesu! Jesu li naše učiteljice najlepše – pita ministar đake prvake, a oni svi do jednoga – Jesu! Pevaju li naše učiteljice bolje i od pevačica – Pevaju, viču veseli, krezavi, đaci prvaci!

Ali istine i pravde radi nije lako ministru prosvete. A kada se ovako dogodi da kame među se potegnu đaci nije u redu da se to svali samo na leđa i na savest jednoga ministra. A nije ni samo na policiji. A jeste za sve nas, za državu. To jeste državno pitanje broj jedan. Ali, nažalost, nema države. Šta više, još bolje bi bilo da je nikako nema. Jer, tu državu čine ponajviše oni državni i paradržavni, onda razne bande i organizacije od kojih su se i zbog kojih su se i ova deca raspametila. Državna je i naša narodna skupština koju bi odmah trebalo zatvoriti da bar ne gledamo i ne slušamo tu bedu i nesreću našu. A ova skupština i ovakva jedino je što imamo. Nemamo ništa bolje! Doduše, čast retkima, a kako li je tek njima. Treba pod hitno pozatvarati sve one novine koje besprizorno lažu, koja šire najgnusnije izmišljotine, još kažu kako to oni ugađaju narodu (?), a sve čine zarad najprizemnijega svoga egoizma, svojih gazda i svojih jadnih pisaca. I tako redom pozatvarati sve pomijare zbog kojih nam je život tako kužan, koje čine ne bi li nam život sasvim ogadio. I doneti taj ustav! Možda bi nam sa njim bilo nešto bolje!

Tako se ovaj agilni i zaslužni ministar dao na posao. NJegova tuga i njegova spremnost da učini sve da se bar đaci zaštite i sačuvaju van svake su sumnje. I policija je s njim. Pa i učitelji i profesori. Pa valjda i roditelji đački. I nije to mala snaga. Ali ono što mogu za sada je da đake stave u žice i da im stave i policiju. Što jače žice i što više policije i sigurnost je veća. I tako će biti da pozatvaramo đake, a vinovnici će ostati van žice. I zlikovci razni da se razmeću i šanluče, da prostače, da ucenjuju i sude!? Deca naša na sigurnom, a oni na slobodi! A nije to za decu, kao što nije ni za koga. Logici rasta i ikakvog pristojnog života pripada to permanentno otvaranje i prema sebi i prema drugima i prema svetu. A to se ne može u zatvoru ma koliko nam ovaj bio naklonjen i jedini. Uostalom mi smo u apsu otkako znamo za se. Zato i nervozni, zastrašeni a dahije i kabadahije i hajkači na ceni. Usud palanke. Mamurne, lenje, ponizne, ali i surove, vickaste, one palanke koje je ubila i Đinđića.

Svima onima kojima su deca na savesti i u ljubavi valjalo bi da bude prvo da pomognu deci da budu jaka, ali i plemenita. Da budu slobodna, ali da im se ne podvaljuje. Da prestane ta splačina od raznih prava, a da se ne kaže i ograničenjima i obavezama. Jer od bolećivosti ne može da bude nikakvoga dobra. Bolećivost je licemerna. Bolećivost je i greh. Kao, na primer, i ono – od sada će đaci da ocenjuju svoje učitelje i profesore! I to ima da bude po Zakonu. A to je pornografija od one vrste kao kada izvesne dame snimaju porno filmove sa sobom u glavnoj ulozi pa onda udese da to neko ukrade!

Dakle, da se slobodimo i pametimo, da ojačamo i sa svetom i u svetu. Nikakve žice i nikakva lepa policija ne mogu u tome da nam pomognu. I da se u ovoj državi dignu sve rampe i pootvaraju svi prozori, da se dobro provetrimo i okuražimo. Da se oslobađamo ovih zamki, ovoga crnila od života, kao da je to sav život! A nikako nije. Jer, život je, verovatno, i lep, ako ni zbog čega ono zato što od njega nemamo ništa ni svetije ni bolje.