Nadimci u bairaca

Bair je cigansko ili romsko naselje Valjeva – kako ko hoće, tako ga i naziva. Nalazi se na zapadnom delu Valjeva, blizu brda Vidrak. Pored Cigana (Roma) na Bairu ima priličan broj Srba ali i drugih nacionalnosti.

Od najstarijih do najmlađih žitelji ove naseobine imali su, imaju i imaće mnogobrojne nadimke. Među nadimcima je i prilično drugih imena, a ne krštenih. To je najčešće slučaj sa muškarcima ali i sa ženama. Uglavnom nema nadimaka koji bi vređali njihove nosioce.

Među imaocima nadimaka sećam se najpre svojih školskih drugova. Prvo Đorđa Savića, koji je imao dva nadimka: Đoje i Prća. On je imao kola i jednog konjića koji ga je vozio po Valjevu i okolini, a i po vašarima u obližnjim ali i udaljenim mestima. Imao je u isto vreme dve žene, obe Srpkinje, jedna je i sada živa. Kasnije je stupio u službu, kurir u Građevinskom preduzeću „Jablanica”. Pošteno je radio i bio nagrađivan za takav rad. Jednom prilikom u kafani „Amerika” u kojoj je izvesno vreme radila Valjevska banka, viđen je kako nešto šapće supruzi direktora „Jablanice”. Jedan školski drug mu kaže da nije lepo s njegove strane što direktorovoj ženi otkucava neke tajne za njenog muža, a Đorđe odgovara: „Ništa Vi ne brinite, školski! Ja bolje stojim kod moga direktora od njegove žene. I ako sazna za moj razgovor sa njegovom ženom, više će verovati meni nego njoj”. Đorđe je imao ćerku koja živi u Parizu, a udata je za boksera Stevu Gračanina, čije je pravo ime Ratibor.

Kad smo već kod imena koja su izmenjena i po kojima su ova lica poznatija od onih dobijenih na krštenju, tu je pre svih Čeda Gračanin, čije je pravo ime Časlav. Violinista, ali i kmet Valjevske opštine za Cigansku malu. Nekada su ga grdili što je terao na čistoću, na lepo ponašanje, na pošten rad. A posle, kad se mnogo šta dobro završilo, oproštena mu je strogost i danas se pominje samo po dobru. Iza njegovog teranja ostali su propisni klozeti, čiste ulice, zidanje savremene kuće. Kasnije su kupovani automobili, televizori. Mnogi su putovali po celoj Jugoslaviji i svirali po kafanama, a posle Drugog svetskog rata odlazili i u inostranstvo, gde su proslavili valjevsku muziku. To su bili violinisti, harmonikaši, basisti, saksofonisti, klarinetisti, žene odlične pevačice. Jedna je bila violinistkinja – Rada, supruga Bore Gračanina zvanog Kulja. Ona se vodila kao ćerka Jakova Danića, što nije tačno. Nju je majka dovela kao ćerku iz prvog braka. Jakov je bio turski Ciganin, pa je od imena Jašar dobio novo ime, naravno srpsko. Treba još reći da su u pravoslavnoj veri valjevski Cigani svečano slavili, gosteći svoje prijatelje, kumove, poslovne partnere (kafedžije i hotelijere kod kojih su svirali i pevali). Valjevski Cigani nisu imali nekih velikih mana. Nisu odgovarali za krađe, provale, ubistva, ali jesu za kocku, za nelegalnu trgovinu, šverc i slična neznatna dela. Jedan od najžešćih kockara bio je Radomir Milićević Šilja, violinista, ali bolji kao pokerista u kartama. Dobijao je velike pare, ali je bilo slučajeva kad izgubi „crno ispod nokta”, pa u rem (u zalogu) ostavi sve šta ima. Viđen je 1938. godine kad ulazi kod krojača koga su zvali „Žuti mrav” sa zimskim kaputom na leđima, šeširom na glavi i u sakou, a izlazi samo u prsluku i bez šešira. Kriza, međutim, ne traje dugo, dobije na kocki, pa povrati sve iz rema. Žalila se njegova žena Darinka da je uremio zlatan prsten koji nosi od kako su se venčali. A jednom prilikom je jedan kočijaš oterao od Šiljine kuće klavir, koji je Šilja kupio svojoj usvojenici. Šilja je imao dve slave. Najpre Đurđic, pa taman prođe mesec dana, a Šilja se rastrči da kupi šta treba i za svetog Nikolu. Bio sam jednom prilikom gost na ručku kod Šilje za Đurđic. Za priču je to šta je sve i kako je njegova Darinka spremila za tu slavu, kad se jede mrsno. A čulo se da nije ništa lošije bilo ni kad se za Nikoljdan sprema posno!