Tri nekadašnja nesporazuma

Uz „Napredovu” 60. godišnjicu

Zdravko Ranković

Novinarski sam prohodao u „Napredu” još u oktobru 1960. godine. U njemu mi je 1961. objavljena reportaža (ili je to bio samo člančić) „Novo u Sankoviću” koji se potom pojavio i u „Zadruzi”. Tamo je, međutim, nosio naslov „Šimike u Sankoviću” i bio potpisan imenom jednoga mladića iz Popučaka, od mene doduše poprilično starijeg. I to krivotvorenje predstavljalo mi je priličnu počast.

A prvi nesporazum sa „Napredovim” urednicima imao sam na samom početku 1971. godine. Onovremeni urednik tih novina, Raša Maksić, nije dozvolio da se u „Trambulini” objavi beleščica o tome da će dvojica beogradskih filmskih reditelja sa značajnim ugledom snimati film „Kolt 15 GAP” o Valjevcu Stanoju Ćebiću. Te godine u čitavoj jugoslovenskoj dokumentarnoj filmskoj produkciji nije bilo zanimljivijeg a možda ni boljeg filma ali o tome u „Napredu” nije bilo ni reči. Jedini razlog - Stanoje Ćebić. Sprat više, u emisijama Radio Valjeva, o tom filmu govoreno je kad god je za to bivalo povoda.

Stanoje Ćebić je bio uzrok i za sledeći nesporazum sa „napredovcima”. Svoju stalnu rubriku „Tragom”, koja je u „Napredu” izlazila desetak godina, hteo sam jednoga petka da ispunim rezimeom mnogobrojnih prikaza Ćebićeve knjige „Kako sam postao vo”. Ta knjiga je obilato hvaljena i od prvorazrednih književnih autoriteta, od nekoga doduše i kuđena. Tadašnji „Napredov” urednik Zdravko Lazić - s kojim sam istoga dana (19. maja 1969) postao novinar, čija me je nagla smrt teško ožalostila i koji mi i danas mnogo kad nedostaje - odbio je da to objavii. U takvoj odluci podržavao ga je i direktor Novinske i radio ustanove „Napred” Stevan Ćirić, koga takođe mnogo kad sa simpatijama spominjem. I o Ćebićevoj knjizi je bez ikakvih problema govoreno u emisijama Radio Valjeva.

Treći nesporazum je iz proleća 1993. godine. Radi Filipović je bilo stalo do toga da se i ja izjasnim za „Napred” o obeležavanju 600. godišnjice prvog pisanog pomena Valjeva ali se moje izjašnjenje (s razlogom, ali da to sad ne obrazlažem) nije dopalo uredniku Stevanu Ćiriću pa ga nije ni objavio. Upravo u tom broju „Napreda”, u kojem mi nije publikovan prilog debati o proslavi valjevskog jubileja, objavljen je prvi nastavak mojeg feljtona o teatrima u Valjevu u razdoblju 1860-1960. Nezadovoljan, obustavio sam objavljivanje svog feljtona.

Vreme je činilo svoje pa sam u prva dva slučaja, posle izvesnog vremena, obnovio saradnju sa „Napredom”, a u trećem - posle godinu ili dve dana – Ćirić je čitavih desetak meseci objavljivao moj istorijat valjevskih teatara. Obimniji, celovitiji i bolje uobličen no što je izgledao prema prvobitnoj zamisli.

Ovo podsećanje ima i jednu skrivenu poentu koja se ispoljila i u nedavnom javnom neslaganju sa sadašnjom „Napredovom” urednicom. A to je da smo mi iz Radio Valjeva (onoga Radio Valjeva iz 70-ih i 80-ih godina) i preovlađujući broj „napredovaca” dva umnogome različita sveta. Različita u poimanju novinarstva. Pre svega u tome.

Među novim knjigama, koje su u središtu interesovanja, već nekoliko meseci je i autobiografska ispovest Stanoja Ćebića „Kako sam postao vo”, objavljena kao izdanje beogradskog „Zapisa”. Iako se o Ćebiću dosta zna i daleko izvan njegovog zavičaja (rođen je 1931. u Zlatariću kod Valjeva), za manje obaveštene da kažemo da je on po zanimanju metalostrugar koji je radio u 139 jugoslovenskih i 15 inostranih preduzeća, pet puta bio otpuštan sa posla a svojevoljno ga se odricao 175 puta. Sve to, ali i mnoga hapšenja u zemlji i inostranstvu, proterivanja iz nekoliko evropskih država i niz drugih svojih avantura, potanko opisuje Ćebić pritom često pominjući Valjevo i Valjevce.

Predstavljanju njegove knjige javnosti najznačajniji doprinos dali su NIN i njegov novinar Milo Gligorijević. Ćebićevoj knjizi NIN se vratio i u pretprošlom broju objavljujući o njoj prikaz svog književnog kritičara Milana Vlajčića. Ćebićeva knjiga je, ocenjuje Vlajčić, „upečatljivije svedočanstvo o ovom vremenu barem od polovine zvanične godišnje proizvodnje u nas”, bez obzira što njen autor nije pisac po životnom ili profesionalnom opredeljenju. Ovaj kritičar dovodi Ćebićevu ispovest u vezu sa „legendarnim španskim vitezom” i ističe da knjiga „Kako sam postao vo” nesumnjivo pripada „onom sloju pisanih svedočanstava koje je jedan naš lucidni književni kritičar nazvao divljom književnošću”. Slično je intoniran i obiman napis Slavka Lebedinskog, objavljen u ponedeljak u „Borbi”, a na takve pristupe nailazili smo i u drugim listovima. Inače, knjigu je kao recenzent preporučio za štampanje književnik Bora Ćosić („prvi koji je Ćebićeve uspomene uzeo ozbiljno”).

Jedino disonantno viđenje Ćebićeve knjige koje smo do sada uočili predstavlja neveliko pismo Muharema Morića iz Zagreba, objavljeno u nedavno ugašenoj reviji „Fokus”. „Ćebić je - piše Morić - sam u svom sukobu - on bije svoju bitku bez povoda i cilja, bez razloga i rezultata. Ćebić govori o radništvu, onomu u zemlji i „gastarbajterima” širom Evrope, kao o svojoj braći za čije se on interese bori - sve pod okriljem Marksa i marksizma. Bila bi to lijepa lakrdija, kad ne bi bila opasna! Ćebić nije radnik, ni po radnim navikama, a ni po socijalnom položaju, a ponajmanje Marks u grobu plješće takvomu svom sljedbeniku i propagatoru... Mnogo prije nego što je odlučio da postane vol, Stanoje Ćebić postao je nešto znatno beskorisnije, možda čak vrijedno sažaljenja... ali, to je druga priča”. (Z.R.)