O licu i naličju

Karikatura: Nikola Otaš (Foto: Ljuba Ranković)

Ko je to rekao da se đenerali neće odazvati zovu Otadžbine i dobrovoljo otići u Hag?! Istina, neki su na taj put krenuli poluodeveni, za neke se do u poslednji momenat tvrdilo da se neće predati živi, ali se ipak sve lepo završilo zahvaljujući strpljivom radu vlade, nadležnih ministarstava i sedativnom delovanju premijera lično. Istina, malo se požurilo, moglo je ovo ubeđivanje još malo da potraje kao što je red i običaj u domaćinskim zemljama gde se važne stvari dva puta mere, a jednom seku, ako se preseku. U svakom slučaju još jednom nam je ponovljeno da naučimo i zauvek utuvimo u glavu: neće moći niti će ikada biti onako kako mi građani hoćemo nego onako kako odluče oni, đenerali, đenaralski tutori, Kurte i Murte. Ako odluče. U suprotnom – ništa. Ko da nije bilo.

A posle nam kažu i gotovo da nam se žale da nam Evropa i Amerika diktiraju uslove pa nam tako zagorčavaju život, podrivaju suverenitet, udaraju na nacionalno nam biće. Đenerali su i otišli u Hag samo zbog ovog pritiska, zbog diktata. Da ga ne beše, ne bi ni otišli. Jer, ko da pred sud šalje nevine ljude?!

E ovde dolazimo do tačke na kojoj se Evropa sa sve Amerikom razilazi od nas i naših i koje (pitanje) od sada pa nadalje ostaje osnovno, da ne kažem ključno. Dakle, nije problem u tome da li će đenerali otići ili neće niti, ako odu, kada će to biti, problem je u percepciji (opažanju) stvarnosti, odnosno u nesposobnosti da se ona prihvati onakvom kakva jeste. A ta stvarnost je tokom protekle decenije i po bila i mučna i krvava i u njoj su stradale mnoge, još nepobrojane NEVINE žrtve. I da te žrtve, po logoci stvari, nemaju nacionalnost ali je zato imaju ubice. A ubice nisu ubijale u svoje ime jer bi u tom slučaju bile odmah kažnjene, niti u ime principa jer ubice po pravilu do principa ne drže. Ubijali su u ime nacije. U ime nas koji toj naciji pripadamo. I mi to moramo konačno da shvatimo, da se opasuljimo, urazumimo, jer ovako zanesene i lude neće nas hteti niko niti sa studijom (o izvodljivosti) niti bez nje.

I još nešto što se ne tiče niti Evrope niti Amerike nego nas i samo nas, nešto što svi svakodnevno gledamo ali ne želimo da vidimo: od rata i krvoprolića mnogi su se veoma obogatili, a ti koji su se obogatili sada drmaju Srbijom. Zaključak: oni i njihovi (a ne Šorošovi, američki, nemački itd. plaćenici) će veoma nastojati da našu kolektivnu predstavu o minulim krvoprolićima drže u maglovitim sferma nacionalnih mitova i junačkih narodnih pesama. Ne laje pašče sela radi nego sebe radi. I kao što je danas sasvim normalno čuti kako je Mladićeva vojska teškim oružjem pomagala (neprijateljsku) hrvatsku vojsku u ratu protiv (neprijateljske) muslimanske, tako će koliko sutra biti sasvim normalno čuti da su naši (žestoki) momci prodavali (srpsko!) oružje albanskim separatistima. A zašto i ne bi, kada momci teraju poslove, a ne politiku, njih se politika ne tiče. Da ih se tiče i da im je stalo do naroda, nacije, Kosova, Cara Lazara, srpstva i još dražeg im srBstva, oni ne bi prodavali niti drogu. A prodaju je. I to srpskom podmlatku, onom na kome svet ostaje. Sada mu dođe savim normalno da nas ti i takvi, a naročito njihovi trubači i trubaduri, podučavaju kako treba gledati napred, kako ono što je bilo – bilo je i kako se treba čuvati tog zlog i pokvarenog Zapada koji bi (o sramote) da nas natera da se pogledamo u ogledalu.

A šta bismo videli u tom okrzanom i muvama upljuvanom zrcalu ako bismo se i odlučili da bacimo pogled ka njemu? Videli bismo lice sitnih očiju, lice koje odaje neiskrenost, širi nepoverenje, lice sitnog vašarskog prevaranta, lako natrunjeno zlobom, lice zavidljivog malograđanina koje od svih svetskih i sudbinskih pitanja zanima jedino sudbina komšijine krave.

A čije je to lice?

Naše ili njihovo?

Ja bih rekao njihovo, ali je firma naša. To lice nam je zaštitni znak, da ne kažem brend. Ako bismo s ovakvom vanjštinom i ušli u Evropsku zajednicu, ostali koji se tu već nalaze, silno bi se prepali. Smatrali bi naš ulazak za loš znak, za zlu kob. Jer ako smo i mi ovakvi ovde ušli, to znači da će oni pristojniji morati da izađu. I tu bi negde bio i kraj Unije pa čak i ideje o njoj. Dakle, to neće moći. Oni će nam radije iznaći neko čistilište, čekaonicu, nekakav predevropski hodnik u kojem bismo mogli na miru da se otrebimo od gamadi, sastružemo blato sa nogavica i pljuvačkom zaližemo raščupanu kosu. Pa čak i ako bi naša vlast već koliko sutra ustanovila gde se krije g. Goran Hadžić, pa i Mladić, čak.

Dva sudbinska srpska pitanja, dve enigme naše novokomponovane mudrosti zovu se Hadžić i Mladić. Karadžića ne spominjem namerno. On je, kažu u Crnoj Gori, a to je, opet kažu, druga država. Ali, Mladića nećemo dati. Ni mrtvi. Ako Mladić krene u Hag, sve će pasti. Sva ta trošna kula od karata. Od karata umrljanih ljudskom krvlju, prljavim rukama i nečistim savestima.

Zato, ne brinite. Nije još sve gotovo. Biće još pritisaka, biće još opiranja pritiscima, biće još simuliranog i stvarnog ludila.

Sve dok neko ne reši da razbije ogledalo.

Ili odere kožu sa sopstvenog lica.

Jer ta toliko pominjana Evropa nije nekakva kapija kroz koju se može proći.

Ona je model ponašanja. Model sa svim svojim slabostima, ali za sada najprimereniji načinu življenja na ovim prostorima.

Da li će neko tu pripadati ili neće, zavisiće pre svega od njega samog. Od sposobnosti da se menja i da se prilagođava, da komunicira, razmenjuje, da uzima i daje...