Zoran Đinđić, Habermas i ja

Mnogi već znaju da sam sa Zoranom Đinđićem i Miroslavom Milovićem preveo Habermasovu knjigu „Teorija komunikativnog delovanja”. Pominjao sam to katkad i ja, između ostalog u bibliografskim beleškama uz dve svoje za sada poslednje knjige, a čuo sam da je i Zoran bar jednom o tome pričao na televiziji.

Zoran Đinđić (Foto: Ljuba Ranković)

Kako je do toga došlo? Tekstove Zorana Đinđića poznavao sam iz „Književne reči” i „Književnih novina”. Rado sam ih čitao jer su ih odlikovali i zavidna pismenost i precizne formulacije iznetih stavova i pogleda. Lično smo se upoznali na svadbi, kada se njegova sestra Gordana udala za moga sinovca Milomira.

U julu 1985. godine bio sam na tronedeljnom seminaru Gete instituta za profesore nemačkog iz raznih zemalja u Manhajmu. Zoran je tada živeo u Frankfurtu. Planirao sam da jedne subote odem u Frankfurt, da vidim grad i da po podne posetim Zorana. Pozvao sam ga telefonom uoči toga dana i dogovorili smo se. U Frankfurtu nisam posećivao robne kuće, ali sam posetio Geteovu rodnu kuću, a zatim još staru gradsku većnicu (Römer), crkvu Paulskirhe, u kojoj se svake godine za vreme Frankfurtskog sajma knjiga piscima uručuje Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara i laureat održi govor, a zatim sam prošetao glavnom frankfurtskom poslovnom ulicom. Utom sam se sreo sa dvoje kolega sa seminara u Manhajmu, sa jednom Finkinjom i jednim Francuzom. Dogovorili smo se da zajedno odemo na ručak u deo grada Zaksenhauzen na levoj obali Majne, koji je poznat po jednom specijalitetu, piću zvanom Apfelnjein - što je, kao što i ime kaže, vino od jabuke! I to onda i učinimo, brzo tamo stignemo peške i zasednemo u jednu krčmu na nekom trgu.

Pili smo to jabukovo vino i jeli neko pihtijasto jelo otrovno zelene boje, ali inače veoma ukusno. Koleginica Sonja Urošević, koja je i studirala u Frankfurtu, mi sada kaže ta se to zove grüne Grütze ili Njaldmeistergrütze. Pošto smo ručali i još posedeli, rešim da krenem u posetu Zoranu, misleći da mi predstoji ko zna koliko duga vožnja po Frankfurtu. Izvadim iz džepa cedulju sa Zoranovom adresom, pokažem je konobaru i upitam: „Da li biste mi, molim vas, rekli gde je ovo?” Odgovor je bio kratak. Glasio je: „Ovde.” Kako ovde, čudio sam se. Na mojoj cedulji pisalo je Affentorplatz. Izađem iz gostionice i vidim da se stvarno tako zove trg pred kafanom! A zgrada u kojoj je Zoran stanovao nalazila se odmah preko puta!

Zoran me je dočekao sa kafom, jagodama i, umesto šlaga, nečim što se zove Ljuark, a što je u stvari urda, neka vrsta mekog sira koja se, valjda, i zasladi. Ne sećam se da li sam posle onolikog jabukovog vina jeo voće i taj Ljuark. Kafu sam u svakom slučaju popio, a ono vino je doprinelo da se dobro raspričam - inače umem da budem vezana vreća i na srpskom i na oba strana jezika koja znam. Pošto je prisutna bila jedna Nemica, razgovarali smo na nemačkom. U jednom trenutku Zoran me je upitao: „Kako ti tako dobro govoriš nemački?” „Pa to mi je struka”, odgovorio sam. A na to on: „Znam ja i druge kojima je to struka, ali ne govore tako!” Inače, primećivao sam da je tokom razgovora on bio malo uzdržan, jer to je, ipak, bilo tek naše drugo viđenje, a možda je uz to i pomišljao da me je neko poslao da ga provociram ili špijuniram. Ipak, kada sam, dok sam pričao o teškoćama koje sam imao sa svojom prvom knjigom „Dunja”, rekao da je „Zapis”, privatna izdavačka kuća koju je otvorio i vodio satiričar Rastko Zakić, bankrotirao, Zoran me je pogledao pravo u oči i bio direktan i precizan: „Da li je bankrotirao ili je ukinut?” Tačno je bilo ovo drugo - „Zapis” je rasturen zbog objavljivanja romana „Nož” Vuka Draškovića.

Napomena uredništva - Profesor Filipović je ovo svoje sećanje na poznanstvo sa Zoranom Đinđićem i zajednički rad na prevođenju značajnog filozofskog dela pisao na naše traženje, ponovljeno nekoliko puta.

Ponuda da učestvujem u prevođenju Habermasove knjige usledila je naredne godine u Valjevu kada smo bili na ručku kod Gordane i Milomira. Bila je prisutna i Gordanina i Zoranova majka. Prihvatio sam. Od te veoma obimne knjige svaki od nas trojice preveo je po četiri stotine strana. Zoran je bio organizator posla. Rekao je da će prevođenje finansirati Nemci, a prevodili smo za izdavačku kuću „Rad”. Tokom prevođenja sreli smo se u Beogradu sedam ili osam puta, jednom u njegovom stanu na Dorćolu, više puta u prostorijama „Rada”, a jednom smo sastanak zakazali na Studentskom trgu, ispred zgrade Filološkog fakulteta. Pošto u Habermasovom delu ima i filozofije, i sociologije, i ekonomije, a meni ništa od toga nije struka, dao sam Zoranu nekoliko desetina stranica svoga prevoda da pogleda. Bio je veoma zadovoljan, a da je pažljivo čitao video sam po tome što je primetio da sam na jednom mestu slučajno bio preskočio ceo pasus.