arhitektura

Oficirski dom za biblioteku

Poruka uspavanim i inertnim Valjevcima

Vlada Simović

Pre 33 godine radio sam sa Milenkom Radovićem projekat adaptacije i dogradnje postojeće Valjevske biblioteke. Problem biblioteke je ponovo aktuelizovan pre deset godina u Reviji „Valjevac” (sada „Kolubara”), pa se tim povodom, januara 1996-te, pojavio moj članak pod naslovom „Oficirski dom za biblioteku” i sa podnaslovom - Jedina prihvatljiva lokacija za novu zgradu - kod pumpne stanice „Jugopetrol”. Dokle smo danas stigli sa Valjevskom bibliotekom? Rekao bih - nidokle! Ponuđeni konkurs, po obrazloženju žirija, nije dao prihvatljivu lokaciju, a i da jeste sumnjam da grad Valjevo može da proguta tako veliki zalogaj bar u sledećih deset godina, u nemaštini i nezaposlenosti u kojoj tavori.

Veseli me vest, verovatno, iz poslednje Revije, da je kula Nenadovića prioritet za rekonstrukciju, a možda i bivša železnička stanica..., čime će samo polovina problema biti rešena. Ona druga polovina, i teže rešiva, je i naći domaćina da gazduje tim objektima. Isti problem je i sa Oficirskim domom. Vojska se reorganizuje i po svemu sudeći teško će izaći na kraj i sa ovom, davno, započetom rekonstrukcijom, pa me neće iznenaditi ako se ovaj valjevski LAND MARK nađe jednoga dana na licitaciji. A koliko znam na licitacijama kultura (u ovaj objekat može da se useli samo kultura!) nikada nije odnela pobedu nad dubokim džepom? Uspavanim i inertnim Valjevcima ostaje još samo jedan mogući izlaz koji, znam, neće doneti plod - napisati peticiju. Ja je ovim člankom potpisujem prvi.

P. S. - U svetu već duže vreme živi pravac u arhitekturi nazvan „Conversions” ili „Transformisam” koji u Valjevu još nije dobio pravo građanstva. Bio sam svojevremeno Jeretik radeći na ovakvim projektima, uz prethodno od vlasti uredno dobijen zahtev za projektovanje, projektni program i urbanističke uslove. Spisak tih „neadekvatno” adaptiranih i dograđenih objekata rado ću dostaviti na uvid.

2000 conversions

Poslednje godine drugog milenijuma obeležene su brojnim izvrsnim arhitektonskim projektima, baziranim na promeni namene postojećih starih objekata i njihovoj dogradnji. Ovo se proteže od OPERA (glindebourne, arh. Michael Hopkins) banki (ING bank, Budapest, arh. Erick van Egaraat) i sportskih stadiona (Media centre, Lord’s cricet ground, future systems), do parlamenata (the Reichstag, Berlin, arh. Foster and Partners) i umetničkih galerija (TATE MODERN, London, arh. Herzog de Meuron), gde svi ovi planovi imaju zajedničko da pomire respektibilnu postojeću arhitekturu, sa smelom upotrebom prostora i nove tehnologije. Korak dalje od kadkad lakog i površnog postmodernizma, ovi projekti najavljuju novi, dublji i senzibilniji odgovor na prošlost, beskompromisan u traganju za inovacijama, što je suština velike arhitekture.

(Prevedeno sa engleskog, knjiga Architecture, from Art Nouveau to deconstructivism, autor Klaus Richter)

Urban transformation: New uses for old buildings

Na prvi pogled, renoviranje starih zdanja pojavljuje se kao fenomen sadašnjice i ekološki i istorijski motivisan je tretman arhitekture. Ove nove pozitivne vrednosti se radikalno razlikuju od kugle za rušenje i socijalnih grešaka izazvanih brutalismom (pravac u arhitekturi oko 1950. god.) dominantnim do kraja 1970-tih godina. Principi adaptacije preživelih arhitektonskih vrednosti da se prilagode kompletno novim potrebama bez sumnje nisu potpuno novi. Ovaj proces se dešava u skoro svim kulturama i svim dobima, a različiti motivi koji leže iza, mogu se jasno uočiti posmatrajući velike italijanske gradove sa masivnim naslagama istorijskog građevinskog materijala. Zgrade klasičnog Rima raspadaju se i ruše kroz vekove, a ruine se koriste u razne svrhe. Često služeći kao kamenolomi, ostaci se koriste kao građevinski materijal. Nije neobična i ponovna upotreba ostataka velikih društvenih zdanja čija ljuska ponovo postaje useljiva. Od 12-og veka Koloseum, najveći amfiteatar starog sveta, bio je naseljen velikim brojem stanovnika. Improvizovani apartmani postali su stvarnost na spratovima i prolazima, do kojih se moglo prići preko lavirinta novopodignutih stepeništa. Stanari su iseljeni u 19. veku.

A lako se može zamisliti kako je to izgledalo posmatrajući Marcellus theater, pogodno lociranom u centru Rima, blizu Trga Campo dei fiori. Ceo najviši sprat ove ruine sadrži apartmane, sa zanatskim radnjama ispod. Kao noviji primer je prkosan napuljski gradski zid iz 15-og veka, transformiran u stambenu četvrt u 19. veku.

U svim ovim naizgled čudnim slučajevima, nova upotreba starih istorijskih zdanja dešava se kao odgovor na pritisak izazvan potrebama za novim stambenim prostorom. Danas, kao veliki kontrast ovim primerima adaptacije starih zdanja u privatne četvrti, vrlo često predstavljaju i naglašen luksuz. Sa velikim troškovima i velikim osećajem za detalje, urbani apartmani, isklesani iz istorijskih ostataka, nekada su povezani u veće „stambene celine”. Bivše trošne seoske kuće se elegantno proširuju, ili napuštene stanice i mlinovi se maštovito pretvaraju u stanove. Ovi primeri demonstriraju stremljenja i ambicije dobro situirane društvene klase.

(Prevedeno sa engleskog, knjiga Architecture, an illustrated historical overview, autor Christoph Höcker)