Tešnjar je rak rana Valjeva

Zahvaljujući manifestaciji „Vreme arhitekture”, ponovo se srećemo sa arhitektom Blagotom Pešićem. Za razliku od onog oktobarskog, u Pejovića kući na Mravinjcima, ovog puta viđenje je aprilsko, u Valjevskoj gimnaziji, na predavanju o njegovom poslednjem radu – obnovi crkve Svetog Đorđa, u Mažićima na Limu, kod Priboja. Upoznaje javnost o složenom poslu, o tome kako je, uz malo ostataka temelja crkve i njenog konaka, manastirske bolnice, par novčića, očuvanih svećnjaka, medicinskih instrumenata, jedne stele sa latinskim nazivom, stvarana slika duhovnog centra čiji tragovi sežu do pred vremena Nemanjića! O manastirskom ugledu crkve u Mažićima svedoči malo pisanih tragova iz 16. i 17. veka, ali se zna da je crkva bila uzor za gradnju potonjih u dolini Lima.

Kuća Pejovića na Povlenu (Foto: Ljuba Ranković)

Nakon predavanja, čestitamo Blagoti Pešiću na svežem priznanju, nagradi Salona arhitekture za izvedeno delo – kuću Pejovića na Povlenu. Podsećamo se reportaže koja je objavljena u Reviji „Kolubara”, prikaza u knjizi „Vreme arhitekture”. To je Pešiću poslednje u nizu priznanja, nakon konaka na Uvcu, rekonstrukcije Banjske, na Malom konaku u Studenici... Nismo tada znali da će, za koji dan, stići i vest da je za Pejovića kuću dobio i Aprilsku nagradu Grada Beograda.

Pešić je ovoga puta nešto ranije došao u Valjevo, da vidi prijatelje. Znajući da je godinama kao arhitekta radio u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture i na ovom području, pitamo da li je bio u staroj čaršiji Tešnjar.

– Nisam imao prilike da me put nanese, ali Tešnjar poznajem odlično. Znam da je to rak rana Valjeva, da se izgleda moraju steći društveni uslovi i društveni interes da se pitanje njegove trajne zaštite reši – kaže Pešić.

Sticaj okolnosti, verovatno i nešto mnogo jače, opredelio vas je da radite na rekonstrukcijama nečega što jedva da je ostavilo tragove – to su stare crkve i manastiri. A živimo u vremenima eksplozivne izgradnje novih bogomolja. Mislite li da je potrebno da obnovimo ono što jedva da ima tragove?

– Jedan broj crkava predstavlja kulturno dobro ove zemlje i ono mora da se obnovi ako mislimo da trajemo. Moramo čuvati naše korene. Bez korena ne možemo opstati. Naravno, nisu svi spomenici kulture jednako vredni za čuvanje, samim tim i za finansiranje njihove obnove. Ali, kod nas je kultura tako nisko na društvenoj lestvici da ono malo novca, što prođe kroz bezbroj sita i dospe do kulture, bude premalo u odnosu na to koliko bi trebalo uložiti.

Pitali smo se nesvesno, dok smo pratili prikaz obnove crkve u Mažićima, kako li će izgledati ono što ste do sada rekonstruisali; poslednji slajd govori da nema skoro ničega što danas susrećemo na novoizgrađenim crkvama za koje se tvrdi da su autentično pravoslavne. Mi danas stvarno imamo problem susreta sa prošlošću?

– Budući da je došlo do toga da naše arhitektonsko nasleđe iz oblasti crkvenog graditeljstva tumače samo tri-četiri čoveka, kako to oni misle i žele, sveli smo se samo na ta njihova tumačenja u reinterpretaciji naše stare arhitekture. Naša stara arhitektura ima desetine tipova, koji potpuno različito izgledaju i na nov način se mogu reinterpretirati. Međutim, to je njima ili nepoznato ili im nije blisko. Oni sve to žele da svedu na jedan ili dva tipa. Praktično, nesvesno osiromašuju našu baštinu. Mi imamo i jednobrodnu i trobrodne crkve, i crkve slobodnog krsta i upisanog krsta, i petokupolne, jednokupolne, dvokupolne i trokupolne crkve. I bezbroj je tu varijanti obrade fasada: od kamena, od malterisanja, od šaranja, kameno–opeka, u fresko obradi. Imamo i crkve brvnare, imamo bondručare, imamo crkve koje nose elemente klasicizma i baroka, imamo crkve koje su nastale u prenemanjićkim državama koje nose romaniku, elemente gotike, primorskih stilova, imamo mnogo toga što je naravno nedovoljno poznato i proučeno, ali to je naše nasleđe i ono je ravnopravno između sebe i ne treba ga svoditi na Studenicu i Gračanicu. Ima mnogo više od toga.

Postoji li neko crkvište, ostaci sakralnih objekata na ovom području, koje pamtite kao dragocene, što bi trebalo istražiti, rekonstruisati.

– Naravno, to je Ključ. Njegovo istraživanje započeo je kolega Tihomir Dražić. Ključ pripada jednoj do sada malo proučenoj grupi crkava koje bi mogli nazvati poznom moravskom školom čiji se centar prostiranja nalazi upravo na prostoru između Valjeva i Rudnika. Toj grupi crkava pripadaju ostaci crkve u Slavkovici, crkve u Dićima, još jedna crkvina na Rudniku, verovatno Glumač kod Požege... A još neistražena grupa traži svoju naučnu potvrdu.

A koja je važna za mapu hodočasničkog turizma... Šta za nju izdvajate kao najvrednije?

– Najznačajnija crkva u ovom prostoru svakako je manastir Pustinja. To je jedina crkva koja se među šest-sedam takvih u zemlji Srbiji može nabrojati, među pet-šest manastira iz tog vremena koji nisu stradali. Ona jeste gorela, međutim, sve bitno u njoj je ipak sačuvano. Kompletno sačuvane freske, čak velika većina ikonostasa.To je zaista retkost. Takvih, kažem sačuvanih, u toj meri svega je pet ili šest u zemlji. Tu je, naravno, manastir Jovanja, ostaci Gračanice. U turistističkom smislu je i manastir Lelić svakako zanimljiv, ne znam šta se dešava sa Gračanicom, da li će to jezero da je poplavi ili se još ratuje oko toga. Zatim, u selu Ba su ostaci trikohalne crkve, pa Slavkovica, pa crkva u Dićima je veoma zanimljiva sa svojom nekropolom...  I, naravno, Ključ, koji treba istražiti, zaštititi, obnoviti, a koji bi mogao da bude izuzetno zanimljivo mesto, naročito sa te turističke strane jer ga voda okružuje u prelepom luku. I u velikoj meri sačuvana njegova autentična arhitektura. Izuzetno je zanimljivo, a nemamo takvih mesta!

Poslednja nagrada Salona arhitekture dodeljena vam je za jednu drugu temu – kuća u prirodi...