prva strana

Subota, 20. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Jun 2005 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

izbor

kultura

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ovo vreme

Ko je sledeći?

Tamo gde dijaloga i kritičnosti nema, tamo ni života nema

Milenko Radović

Nebojša Vasović, književnik naš, iz Kanade, napisao je knjigu „Lažni car, Šćepan Kiš“. Onaj lažni car, Šćepan, bio je probisvet jedan koji je, predstavljajući se za ruskog cara, vladao Crnom Gorom i Crnogorcima nekoliko godina. A onda su ga ubili! I, sa tom izvesnom aluzijom, Vasović piše knjigu o Danilu Kišu. Po Vasoviću, književnik Kiš niti je bio darovit, niti častan, iskoristio je konjukturu izvesnoga svoga jevrejstva, a umeo je da bude i hrišćanin i pravoslavac, kobajagi. Tako je na sto i pedeset stranica ove knjige sve u žestokom pamfletu. Ni reči popusta, ni pomilovanja, ni pravde za Danila Kiša. A Kiš je kod nas jedan svetac, pisac – svetac. Knjige o Kišu, magisteriji i disertacije o Kišu, nadmetanja kišologa i kišofila, i kao da više ni Kiš nije važan, sve su važniji oni, eksperti i trabanti, njihove promocije i neka njihova vajda. I sada, odjednom, taj Vasović! Ko je on da nam sve ovo pokvari? To što smo tako lepo smislili i osigurali, kao za večnost! A Vasović jeste udario po Kišu, ali se vidi da nije reč samo o Kišu.

Smučilo se Vasoviću, gledajući sve to, ovo naše književno i književničko stanje, dakako u najširem kontekstu društvenom, tu upalančenost, kukavičluk, korumpiranost. Došlo mu da to sve kaže. Dakle o prilikama našim, i ne samo književnim, šizofrenim, incestuoznim, u kojima su pisci i izdavači svojih knjiga, i kritičari svojih knjiga, i dodeljivači nagrada svojim knjigama. I kako su ovo samozadovoljstvo i samozadovoljavanje do bestidnosti iskvarili skoro sve naše pisce. I kako da se ne izbezume na ovoga Vasovića? Da ga ne satare i da ga ne pojedu

A uljudan i odgovoran pisac nikad se ne svađa sa svojim kritičarima. Ni kada je kritika i trapava i nepravedna, pa i neprijatna, jer uljudan i odgovoran pisac zna da je i od najgore kritike on samo bolji. Doduše, retki su kod nas samokritični pisci, da, bar, kada su sami posumnjaju u ono što pišu i publikuju. Neće, valjda, biti da je takav bio samo Ivo Andrić u isto vreme kada se neki naši pesnici hvale time što su napisali pedeset ili stotinu knjiga pesama. I zakićeni medaljama svih boja bez imalo stida! Kada se i naša draga Desanka žali Krklecu: – Jadna ti sam ja, Gustave, ima kod mene i loših pesama! Kao da i Desanka Maksimović nije bolja sva u jednoj knjizi, nego li sa dvadeset ili trideset svojih knjiga! A sada neka to neko kaže, neki Vasović na primer! Ima da se digne sva Srbija, a tek desankolozi i desankofili i oni koji ne znaju ni jednu Desankinu pesmu. A, u stvari, da brane svoju palanačku uskogrudnost i lenjost, svoj panični strah od života.

Ili, kada smo na našem terenu – Nikolaj Velimirović. Zar nije i odgovorno i prestižno da je ovde u Valjevu stalno jedan otvoreni dijalog o ovome vladici i svecu koji je i inače stalno u jednom, više-manje, problematičnom publicitetu. Nikolaja i napadaju i hvale, ali ozbiljnoga razgovora nema. Osim časnih izuzetaka, gori su oni koji ga hvale od onih koji ga napadaju! A ovi fantastični kritičari Nikolaja nisu ni čitali Nikolaja, osim poneku stranicu ili samo nekoliko redi koje im je neko podvukao i poturio. A ni ovi nikolajevci naši, ni oni nisu čitali Nikolaja, i oni mešetare koješta, pa i one prozeble duše koje bi da se nekako sviju i ogreju što bliže ovome gorostasu.

Nikolaj Velimirović jeste ličnost i složena, a može biti i protivurečna, ali jeste jedna sila među našim nacionalnim predvodnicima i duhovnicima. Svojim poreklom i svojim jezikom, jednim svojim svetskim gestom, svojim monaškim i svojim mirskim podvizanjem i podvigom, on je jedna neuporediva duhovna energija koja nikada nije i bez veze sa našim, makar i grešnim i prljavim, životom. I kada se greške njegove i moguće zablude njegove otresu od njega, on je još veći.

Ili, kada smo na ovom terenu našem – hajde da se mi Valjevci malo propitamo, na primer, koliko je od nas nekoliko desetina hiljada opismenjenih Valjevaca, Valjevaca građana i Valjevaca seljaka, koliko je nas pročitalo Protine Memoare. A hvalimo se i Protom i Memoarima! Hoćemo li sada da čekamo nekoga Vasovića i onda da se ljutimo na njega ili da se priupitamo sami? Ili ćemo da se dalje čudimo i skačemo kao opareni? A po tome što bi mogla da bude ova Vasovićeva knjiga je i bolja od sebe same. A da pisac nije promašio vidi se i po ovima koji su se tako nervozno i ratoborno odazvali. Doduše, oni drugi, lukaviji i oni, tobože, mudro, ćute. A izviruju iza zavesa svojega komoditeta da vide šta se to dole po čaršiji radi. To su oni koji se ne mešaju ni u šta. To su oni koji, kada progovore, prvo vam kažu da ne pripadaju ni jednoj stranci ni partiji, da ne čitaju novine, ne gledaju televiziju, da su superiorni. A oni su samo mali, strašljivi ziheraši, koji će sav svoj život proživeti u samoponižavanju, strahu i drhtanju.

U nekim boljim prilikama, dakle, što podrazumeva i bolje zdravstveno stanje naše, i ne samo duhovno, već i telesno, više odgovornosti i spremnosti da se ta odgovornost podnese i nosi, i ova Vasovićeva diverzija bila bi sasvim podsticajna. Neki bi uzeli da čitaju Kiša, i ono što je pisano o Kišu, neki bi i posumnjali u posvećeni status ovoga pisca, a ne bi se ni dali da se olako i zlurado povedu ni za Vasovićem. Pojmili bi i to šta je pisac hteo da kaže. A i ovako, knjiga Vasovićeva jeste i jedan apel za kritičnost i dijalog, ne samo kada su u pitanju teme akademske i ekskluzivne već i kada je dnevni naš život na dnevnome redu, što je, jedno s drugim, u vezi. Jer, svako je delo i delovanje čovekovo. A tek delovanje i delo javno, jedno otvoreno delo ne samo podložno kritici već je ta kritika i proveravani uslov njegove vitalnosti. A hoće li i kada će razgovora među nama biti, to je pitanje isto takvo kao i pitanje hoće li nas biti. Hoćemo li išta valjati da bi nas bilo? Tamo gde dijaloga i kritičnosti nema, tamo ni života nema, imaju samo fantazme i prividi i surovost jedna i sve dalje od prosperiteta. A kod nas još – razgovora nema. Štaviše, sve ređe se i čuje da neko s nekim razgovara. Pa se kaže da neko s nekim priča! Razgovor je na tragu i moguće istine i mogućega dogovora i smislenoga delanja, a pričanje i brbljanje i praznoslovlje – to je isto. Samo da se nešto zabašuri. Pričam ti priču!

Pa onda grune neko kao ovaj Vasović koji je opasan za državu, za naciju i za život! Zato je sve ovo što je potegao Vasović povodom Kiša simptomatično. To što u tome ima toliko strasti i ludila, kao da i ne može drukčije. Ali jeste to, i poziv da se saberemo na razgovor, pa i demokratiju, ako je to nešto. A ako ne možemo sami, da pripustimo neku ludu da nam ona kaže. Da i o ovom našem Valjevcu tako samoobljubljenom podvikne da je go! Ta provala i ta drskost i jesu prvi korak ka razgovoru pa i toj demokratiji koja nije neka statistička paradigma kao što je nakaza od demokratije kada neki ovde kod nas, oficijelno, obaveštavaju javnost da su dobro prošli na slobodnim i demokratskim izborima na kojima su dobili tri i po direktorska mesta!

Vasovićeva knjiga će da valja onoliko koliko će da valjaju njeni čitaoci. A i nešto manje od toga, jer ni najbolji čitaoci nisu sami. To što Vasović nije sasvim u pravu i to je kvalitet ove knjige. A mi smo i inače na njegovoj strani. I zato što se ova knjiga čita i generalno i provincijski, da se ne bi utopila u opštost i izvesnu pozornicu bez praktičnoga domašaja i značaja. Ona je poziv na dijalog bez kojega nema ni ljudskosti, ni prosvećenosti, a ni zdravlja. Jer, zatvoren čovek i prestravljen čovek ne može da bude i zdrav čovek! To se tiče i nas ovde pa i onih među nama koji hrle velikome svetu, kao da se i u veliki svet ne ide tek preko kućnoga praga. I to ne samo u nekom faktičkom smislu, već i u smislu duhovnom.