prva strana

Nedelja, 17. Novembar 2019.

Revija KOLUBARA - Jun 2005 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

izbor

kultura

prošlost

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

intervju

U Valjevu se uvek prijatno osećam

Prof. Dr Jovan Vuković, biofizičar

Dr Zaven Der-Hazarjan

Jovan Vuković je rođen 6. avgusta 1930. godine u Valjevu, kao najmlađe dete u oca Branislava, profesora Valjevske gimnazije i majke Jovanke. Osnovnu školu završio je u Užicu, gde mu je otac tada službovao, a gimnaziju u Valjevu 1949. godine. Diplomirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, odsek teorijska i eksperimantalna fizika, a doktorirao 1984. godine. Uža specijlnost njegovih naučnih interesovanja bila je biofizika u medicini, čvrsti detektori nuklearnih čestica i elektronska mikroskopija. Na Medicinskom fakultetu u Beogradu prošao je put od asistenta, preko docenta, do vanrednog i redovnog profesora (na Institutu za fiziku). Godine 1959. oženio se sa Aleksandrom-Sašom, rođenom Popić, imaju dva sina, Branislava i Nikolu.

Prof. Dr Jovan Vuković (Foto: Ljuba Ranković)

Drago nam je, poštovani profesore, da ste ponovo u svom Valjevu. Posle višegodišnjeg insistiranja, konačno ste pristali na intervju za Reviju „Kolubara”.

– U više navrata imao sam prepisku i usmeni dogovor sa g. Borom Vujićem za realizaciju „mojih uspomena”. Ipak, prihvatio sam tvoj poziv, ti si, uostalom, bio moj student.

Kolubara: Odakle vodi Vaše poreklo, od kada su Vukovići u Sovču podno Medvednika?

Vuković: Familija Vuković u selu Sovču, u okolini Valjeva, potiče od doseljenika, koji su se krajem 17. veka doselili u zapadnu Srbiju. Ove doseljenike meštani su zvali Drlače, po selu iz kog su se doselili. A Drlače se nalaze na desnoj obali Drine, nekoliko kilometara uzvodno od Ljubovije. Njihovi preci u Drlače su se doselili iz Crne Gore, iz doline reke Pive i nosili su prezime Vukovići.

Dva doseljena brata, Risto i Subota, naselili su se tako što je Subota otišao u Staninu Reku, gde se oženio i izrodio decu i tako formirao seosku zadrugu. Kasnije Subota sa najmlađim sinom prelazi u selo Komirić, u blizini Osečine, ženi sina i osniva još jednu zadrugu. Risto Drlača ostaje u Sovču i radi kod imućnih seljaka. Posle ženidbe imao je više dece koja su umirala. Preživeo je samo Vuk, koji je bio vredan i pametan dečak, a posle i čovek. Imao je pet sinova: Radovana, Ranka, Marinka, Janka i Marka. Oni su bili treća generacija doseljenika u Sovču.

Kolubara: Vaš otac Branislav (Vuković) bio je gimnazijski profesor. Struka mu je bila francuski jezik, a predavao je i matematiku. Kako se sećate svog oca?

Vuković: Rođen u selu Sovču - na Vrače, Sv. Kozmu i Damjana, 14. novembra 1890, otac je osnovnu školu završio u Poćuti. Gimnaziju je završio u Valjevu, Filozofski fakultet u Beogradu – školovao se radeći po tuđim kućama.

U Prvom svetskom ratu prešao je Albaniju i od 1914. do 1919. ni jedan dan nije odsustvovao niti bolovao. Često je pričao kako su mu dva brata, Čedomir i Vitomir, koji su bili trećepozivci (prestareli za vojsku), doneli čisto rublje za presvlaku, koje je majka Vasilija poslala svom mezimcu, ratniku Brani „da se presvuče na frontu” 1914. Naša vojska počela je da uzmiče, pa su Čedomir i Vitomir uzeli puške od mrtvih vojnika i uključili se u borbu da pomognu svom najmlađem bratu ne bi li kako suzbili Švabe. Istog dana, kraj Mačkovog kamena obojica su poginuli, gde ih je Branislav i sahranio.

Ubrzo po završetku rata, položivši profesorski ispit, prelazi u Valjevo, gde mu se rodilo troje dece i gde uz pomoć tasta gradi kuću u kojoj nije mogao da stanuje jer je premešten za profesora gimnazije u Kikindi. Nakon Kikinde, premešten je u Petrovgrad (sadašnji Zrenjanin), pa u Užice.

Bez poziva, u 51. godini života, prijavio se 1941. kao rezervni oficir svojoj komandi u Skoplje, ispraćen od gotovo celog Užica. Četri godine je proveo u zarobljeništvu – Oflag XII – Nemačka. Po povratku iz zarobljeništva, nastavio je da radi kao profesor gimanzije. Struka mu je bila francuski jezik ali i matematika. Otac je znao nekoliko zanata – bio je samouk, a kao penzioner najviše se bavio popravkom satova i to vrlo uspešno.

Branislav Vuković nije uzalud živeo. Bio je ratnik i prvi Sovčanin koji je završio univerzitet. Bio je celog života prosvetitelj. Najviše je voleo svoj Sovač kojim se ponosio. Naša majka Jovanka, rodom iz Malog Požarevca, završila je domaćičku školu u Pragu (Češka). Posle škole ostala je u Pragu da usavrši klavir i pevanje. Pevala je veoma lepo, tako da se njen sopran rado slušao. Pamtim nekoliko rezbarija u kući, koje su poticale iz Praga, i jedan fenjer, pored velikog ogledala. U kući su, sećam se, bila i dva akvarela, koje je majka izuzetno volela jer su to bili njeni diplomski radovi. U svojoj mladosti, često bi sedala za naš „pianino”, a mi deca smo uglas protestvovali kako nećemo da slušamo Baha ili Betovana. Nismo ih voleli jer ih nismo razumevali.

Kolubara: Vaša starija sestra Radmila (1924-1987) i brat Zoran (1926), pamte dane okupacije u nesvakidašnjim životnim slikama.

Vuković: Iz gimnazijskog školovanja naše sestre Radmile treba izdvojiti jedan referat, koji je napisala 1943. godine, kao učenica VIII razreda Ženske gimnazije. Referat je bio o Aleksi Šantiću i pesmi „O klasje moje”. Profesorka Ruzmilka Radovanović je uz mnogo pohvala i patetike ocenila rad najboljom ocenom. Naš brat Zoran je tada učio VII razred Muške gimnazije i, pošto je imao sličnu temu, „pozajmio” je sestrin referat kao svoj. Profesor književnosti Veljko Kuprešanin takođe je ocenio referat najvećom ocenom i rekao Zoranu da pročita svoj rad. Međutim, stvar se zakomplikovala kada su učenici – ljotićevci otišli kod šefa agitpropa Bore Karapandžića i saopštili mu da je u VII razredu promovisan komunistički referat. Nemački kapetan, direktor gimnazije, Bora Karapandžić i još dva agenta „ocenili su” da je rad odličan, a Bora je procedio kroz zube da ga „oni” nisu razumeli. Ipak, zbog tog referata moj brat Zoran je obigrao sve okupacione zatvore.

Kolubara: Nakon oslobođenja, postali ste aktivan omladinac, stalni akcijaš, a među mnogim radnim akcijama bilo je i Vaše učešće na izgradnji puta kroz Spačvanske šume.

Vuković: U tek oslobođenom Valjevu, pionirska organizacija, kojoj sam pripadao, spremala je priredbe. Ja sam bio u dramskoj sekciji i spremali smo skeč „Hvatanje Draže Mihailovića i njegova egzekucija”. Sekciju je vodio učitelj koga smo jednostavno zvali „Uča”. Pored mene tu je bio Bebica Milošević, docnije čuveni golman VSK-a, pa centarfor Budućnosti i šabačke Mačve i priznati trener, posebno golmana jugoslovenske reprezentacije. Sedeli smo zajedno u razredu 1944/45, u školi koja je za vreme Nemaca radila u kafani „Jadar”. Predstave smo davali u Sokolskom domu, koji se nalazio između Gimnazije i glavne ulice (tu je danas dvorišna zgrada nekadašnje Valjevske banke). Iznenađenje za nas je usledilo kada smo dobili poziv da, 15. januara 1945. godine, tu predstavu igramo u Beogradu, u „Manježu”. Posle generalne probe, kada su se u gledalištu pogasila svetla, grupa dečaka hodala je po naslonima sedišta. Tako sam i ja sa njima prešao zid prve galerije i propao u parter. Ostali to nisu primetili. Pošto sam se osvestio, među stolicama sam bio sav u krvi i počeo sam da urlam kao Tarzan. Odmah su me preneli u bolnicu, gde sam proveo noć. Sutradan na priredbi, mene je zamenio Bebica Milošević. Na istoj priredbi u horu je pevao i Radoslav Graić, tada Valjevac - izbeglica iz Jajca. Privukao je pažnju muzičkih stručnjaka, što je kasnije bilo veoma važno za njegovu karijeru. Tako se završila ova epizoda čijih se posledica sećam i danas.

U višim razredima gimanazije bio sam aktivan omladinac. Jedanput baš sam prekardašio, došao sam kući u tri sata posle ponoći, dok su se uznemireni roditelji spremali da me traže. Čim sam uleteo u kuću, otac me upita: „Gde si ti do sada?”. „Radio sam za narod”, odgovorih lakonski. Sevnu vruć šamar. Na pitanje, zašto me bije, otac odgovori: „Ne bijem te ja, nego narod za koji si radio!”

Kolubara: Generacije valjevskih lekara pamte vas kao upravnika Instituta za biofiziku i šefa katedre za biofiziku beogradskog Medicinskog fakulteta. Skoro da nije bilo studenta iz Valjevskog kraja, koji Vam se, bar po nekoj osnovi, nije obratio.

Vuković: Prijatno se osećam kada me valjevske kolege pozovu na redovne „Zavičajne dane”. Tako je bilo i ovoga puta, kada sam se prijatno osećao u društvu svojih studenata, sada već afirmisanih internacionalnih stručnjaka. Bio sam domaćin-gost na izletu u manastir Pustinja, gde sam evocirao svoja sećanja iz 1943. godine.

Kolubara: Još uvek se bavite naučnim radom. Na čemu trenutno radite?

Vuković: Ono što je za mene vrlo bitno jeste to da sada spremam duži rad pod naslovom „Moja saradnja sa Bogdanom Maglićem (od 1995. godine)”. On je bio moj mentor na diplomskom radu iz nuklearne fizike u Vinči o temi „Polarizacija protona iz D+D nuklearne reakcije”, rađenom na linearnom akceleratoru V15 u Vinči, 1954/55. godine. Nisam ni sanjao da će takav akcelerator, posle 40 godina, naći svoju primenu u našoj radiologiji.

FOTOGRAFIJA

Strast profesora Jove Vukovića bili su, i ostali, fotografija, a u poslednje vreme video zapisi. Njegove fotografije sa kraja 50-tih godina pršlog veka smatraju se pravim remek delima. Kasnije, prema rečima njegovog brata Zorana, ti radovi „pate od sindroma masovne produkcije”, ali zato nema ličnosti iz njegove okoline i vremena koju Jovan nije fotografisao ili snimao video kamerom.